"Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnom stranom. Ako ta stranica nije zanimljiva, neće pobuditi želju za čitanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov podstiče. Naslovna strana kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slični mojima, imaju istu privlačnost kao i oprema knjige. Medjutim, većina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što većina čitalaca ne mari za izdavača knjige. Stoga žene s pravom posvećuju toliku brigu licu, odeći i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepoćom potaknuti radoznalost i želju da ih pročitaju. Ali kao što ljudi koji su pročitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove."
"Ljudi sa istim ljubavima nisu stranci čak i ako se nikada nisu upoznali!"
"Svi na ovom svetu - svi smo mi odrazi, svi smo živa ogledala jedni drugih."
"Bez obzira koliko smo sposobni ili dostojni, nikada nećemo dopreti do boljeg života dok ga ne zamislimo i dozvolimo sebi da ga imamo."
"Loše stvari, nisu najgore stvari koje nam se mogu desiti. Najgora stvar koja nam se može dogoditi je Ništa!"
"Osećamo se najbespomoćnije kada smo napravili odluku ne odlučivši ništa, kada sami ne krojimo svoje živote."
"Treba sami da sledimo svoju stazu, da sledimo sopstveno a ne tudje osećanje ispravnog."
"Držite se svog osećanja ispravnosti, svoje unutrašnje etike, čak i kada je teško ili opasno, ili kada ljudi smatraju da ste čudni. Ta čudnovatost vas izdvaja!"
"Pogrešni koraci su isto toliko važni koliko i ispravni. Ponekad - čak i važniji."
"Sićušna promena danas, dovodi nas do dramatično različitog sutra. Postoje veličanstvene nagrade za one koji odaberu strme, teške puteve, ali godine skrivaju te nagrade. Svaki izbor činimo u ravnodušnom stilu."
"Karakter se oblikuje praćenjem sopstvenih, najviših osećanja pravednosti, verovanjem u ideale iako nismo sigurni da će se ostvariti."
"Jedini izazov naše pustolovine na Zemlji je da se uzdignemo iznad sistema smrti, ratova, vera, nacija, razaranja - da odbijemo da budemo njihov deo, i umesto toga izrazimo ono najbolje što imamo u sebi."
"Realista, a mesečarka...
Oskudna u reči, za one sulude.
Budila se, protezala u mojoj mašti
(koliko je Ana volela ljude?!)
Donosila je studentu boks cigareta.
I škotske tvrdice-rakoje ljute.
Upijala mi je oko u oko.
(da li je Ana volela ljude?!)
Uvlačila mi je zrelost kroz ključaonicu.
Ravnjala mi je krevet (mesto zablude)
Ispraćao sam je, uglavnom, ko guvernantu
i pitao tišinu: dal' voli ljude?
Ana, dobri trener u mom razvijanju...
Sad puštam godinama neka presude,
pošto je probudila mrtvog pesnika,
presuda urla: (ta voli ljude)!
Da li su ljudi voleli Anu?
Dvolične koleginice. Pijačarke grube.
Da li su videle, koliko u sebi
sa svih jezika prevodi ljude!"
Sedim u sličnoj sobi.
Ko zna koja je jesen?!
Olinjalo mi je srce.
(suton pod čelom zanesen)
Požuteli mi prsti,
od duvana i tuge.
Život mi je oteo tebe,
a nije mi dao druge. Skrcala si mi kosti.
I ujela me za dušu...
Sada, pod kišama surim,
žedjam ljubavnu sušu! Otupeli me snovi,
očnjake dok oštri čama...
Lajem na zvezde, tebi -
ti ne razumeš, Ana...
Promenila si se i ti!
I ti, uz ljude druge.
Čak su i rođački poljupci
na prečac, dobili zube.
Da! Tako nam je sjajno,
da se složiš na teme.
I samo su ptice još nežne -
(ipak je surovo vreme)
Zato prećutkujem rime
i mamurlike brojim,
kad osetim da volim,
napišem: "Ja se bojim!"
Da! Otkotrlja mi mladost,
niz dušu suza slana.
Jesen je! Jesen je! Jeeesen!!!
Zašto smo žuti, Ana?!
"Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Eto, kiša ne pada, (ali mi je u duši)...
Iznutra - vraški kiši.
(Začudo prazne su mi oči)
Jesen je! I žute reči klize po mome stolu.
I danas na mome pragu nema nikakvog gosta - sivilo!
(umesto bola)
Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!
Nisu valjda potrebne, ni neke reči, draga...
(Ovo je surovo vreme)... Jesen je! Šta da ti kažem, Ana?!"
“…Telo, ljubav, smrt – to troje čine samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija … O, čarobna organska lepoto, koja se ne sastojiš ni iz uljane boje ni iz kamena, već iz materije žive i raspadljive, pune grozničave tajne života i truljenja.“
"Ustala je i spustila čašu na kuhinjski sto. Iscepala je list iz kalendara i bacila ga u kesu za djubre. "Ja moram da znam čoveka", rekla je. Ti se pokrivaš nečim... ti si u stvari, sasvim drugi čovek od onoga o čemu pišeš. Volela bih da mogu da te znam, onako kako ja to hoću, samo pet minuta..."
"Izvoli", rekao sam, računajući da je ostalo još desetak minuta do njenog polaska.
"Jednoga dana ćeš opet doći na moja vrata i susedi će reći da ja više nisam tu. Zbog ljudi kao što si ti. Ja se zbog njih selim iz mesta u mesto...
"Jean", rekao sam, "reći ću ti gde leži greška. Jedina. Ti isuviše erotizuješ muškarca da bi ovaj posle mogao da dodje kod tebe, pije, i recituje Lorku... "
