"Budite radosni kad god vam se za to ukaže prilika i kad god za to nalazite snage u sebi; jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. A minuti čiste radosti ostaju u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti."
"To je ono zašto su duše pritisnute srećom, obično muzici zahvalnije nego sve ostale i bolje; jer one kroz muziku kao kroz kakvu obojenu izmaglicu vide i čuju kako njihova ljubav biva dalja, uzbudljivija i lakša; muzika im je jedino sredstvo da posmatraju svoje neobično stanje i da tek nekom vrstom otudjenja i olakšanja postanu svesne prisutnosti tog stanja. Kada muzika dopre do ušiju onog koji voli, on misli: "Ona govori o meni, govori umesto mene, ona sve zna!""
art credits: Mizuenzeru
"Uvidjamo da je proces ljudskog oslobadjanja sa jedne strane, proces stalnog jačanja i integracije, ovladavanja prirodom, jačanja moći razuma i razvijanja solidarnosti sa drugim ljudskim bićima. Ali ta sve veća individuacija znači sve veće izdvajanje, nesigurnost, te na taj način, sve veću čovekovu nedoumicu o njegovoj ulozi u svetu, o značenju njegovog života, a sa tim i njegovo sve veće osećanje da je kao pojedinac nemoćan i beznačajan."
"Zato što hiljadu godina duvam u vetar kao žena, uz vetar kao devojka, sa vetrom kao budala.
Zato što hiljadu godina devinog hoda ne može da nas razdvoji, ni osušeno nebo, ni kamen oko vrata.
Zato što hiljadu godina udaram i ljubim."
*
"Bila je noć, nebo puno bora kad dotakoh grešku. Setih se oca, sa sto želja i pijanih kajanja. Bila je noć, kad spra me kiša a u očima tvojim presekoh sebe na dva jednaka dela. U jednom stežem grešku, u drugom svetlost."
*
"Na zivot gledam kao da ne postoji. Kao na viziju do koje beskonacni vodi put, kao na prazno svetilište, na istrgnutu iskru, na mudraca misli nejasne. Na zivot gledam kao da ne postoji, kao na obruc oko sna, na slobodnu volju iz koje rec provali.
Tvoja ruka otvara vrata u pravi cas. Iz srca da mi izadje hladna tišina. "
*
"I Bog zna da prevari pa mu se opet klanjamo."
"Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu.Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda.Noć je bila studena i tužna.
Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti.U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog.Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo.
Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja?
Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo.U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči.I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo.
Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova."
"Neki mlad i jak čovek posmatrao je svoj život jednog dana. Bilo je lepo i toplo. Sva njegova snaga osvajala ga je na suncu. Udisao je svim svojim srcem; osećao je punoću svoje snage u prelivima svojih mišića i svu skrivenu silinu delanja u nehajnom položaju svog odmora. Pomišljao je, pun lake veselosti, na svoju sirovu snagu, na sposobnost svojih ruku, svojih krsta, svoga pogleda i svoje brze moći suđenja. Bili su mu i duša i telo puni slobodnog vremena. Posmatrao je, osmehnut, svoj život, vidik, sve svoje mogućnosti i celo svoje stanje trenutka kao što se gleda na suncu dobar mač čvrsto u ruci. Šta činiti sa svim tim?"
"...Ne želi suviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znanje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim."
"Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako. To je vreme senki, vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija."
"Kada se probudim i prsti su mi ukoceni, skoro sam sasvim siguran da sam sanjao svoje detinjstvo. Poljana na kojoj smo se igrali, poljana na kojoj je sve bilo otkriveno i sve bilo moguce. Toliko bi dugo trcali, da smo mislili da pljujemo krv. Za mene je to zvuk detinjstva, zadihanost i cipele koje struzu tvrdu zemlju."
"Baš kao što je postojao prvi trenutak kada je neko protrljao dva parceta drveta i napravio varnicu, postojao je i prvi trenutak kada se osetila radost, i prvi put za tugu. Neko vreme, nova osecanja stalno su se stvarala. Zelja je nastala rano, kao i kajanje. Kada se tvrdoglavost prvi put osetila, proizvela je lancanu reakciju, stvarajuci osecanje ozlojedenosti sa jedne, i otudenje i usamljenost sa druge strane. Moguce da je izvesno vrckanje bokovima oznacilo radanje ekstaze; munja je izazvala prvi osecaj straha. Suprotno logici, osecaj iznenadenja nije odmah rodjen. Nastao je tek kada su ljudi imali dovoljno vremena da se naviknu na stvari kakve jesu. Moguce da je najstariji osecaj na svetu - osecaj ganutosti. Kada su jednom poceli da osecaju, ljudi su zeleli da osete još više, dublje, uprkos tome koliko je nekad bolelo. Ljudi su postali zavisni od osecanja. Izmišljene su nove vrste radosti, zajedno sa novim vrstama tuge: vecno razocaranje u zivot kao takav, olakšanje zbog neocekivanog izbavljenja, strah od umiranja.
Cak i sada, sva moguca osecanja još ne postoje. "
