Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada umaćeni i prepevavani.
Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se nisu
usudili pesnici.
More - stara lektira pesnika zauvek će napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se svome
značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Izmedju poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeći od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i predvidjali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrdjene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni čovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.
Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba učiniti:
Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad čuješ polivače ulice, uzmi flašu dobrog pića koje si čuvao za posebnu priliku, istrči napolje i iskapii ga s njima. Tako ćeš im postati prijatelj i dobićeš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoćeš, imaćeš osećaj moći jer držiš ogromno crevo koje ti se vuče među nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreči u tome. Moćno!
Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.
„Draga Beatris,
pišem ti u jeku medenog meseca, iz onog hotela okrenutog ka moru koje smo nas dvoje voleli da posmatramo satima. Nisu nam dali onu istu sobu koju smo ti i ja obično uzimali, ali kao da je ista: smestili smo se u onoj pored nje. Naravno da moja žena ne zna ništa o tome. Pitam se da li je to što odlazim s njom na ista mesta na koja sam išao sa tobom znak moje neosetljivosti ili je izraz moje ljubavi. I ako je to dokaz ljubavi, onda se pitam prema kome?
Kao što vidiš, žalila si se na moje neverstvo, ali sad kada si me se oslobodila, ja sam, na tvoju i svoju žalost, stalno s tobom.
Mogao bih da prihvatim da si me ostavila zbog bilo čega drugog: zbog toga što hrčem, što ne znam da kuvam, što perem zube tvojom četkicom (a to radim i dalje, jer je jedna od malobrojnih stvari koje sam poneo sa sobom kad si me izbacila iz kuće bila tvoja četkica za zube), ali ne i zbog toga što spavam sa drugim ženama.
Ne znam da li si imala neke vanbračne avanture dok sam ti bio muž, a i da sam znao, ne bi me se ticalo. Takođe je istina i to da ne bih želeo da znam bilo šta o tome, jer ne pripadam soju takvih perverznjaka, ali mi nije strana ideja ni o tvojoj preljubi. Ali sve ti je to isto. Stvari za koje koristimo svoj polni organ iste su kao stvari koje radimo u kupatilu: čovek ne želi da ih prizna, ali ih prihvata kao prirodnu potrebu.
Drugim rečima, nikad te nisam prevario onda kada sam bio sa drugima, a ako si to i saznala, onda se to nije desilo zbog toga što nisam bio dovoljno diskretan, već zato što si se ti upuštala u istraživanja, gonjena ljubomorom. Ne prestajem da se pitam šta si želela da pokažeš, ili da sebi dokažeš svaki put kada si u kući grmela o neverstvu. Sad, kada me više ne voliš, mogu da ti kažem i to da sam bio sa mnogo više žena od onih za koje si ti saznala. Upražnjavao sam seks, i to i dalje nastavljam da činim, kao što se neki bave filatelijom ili skupljanjem fascikli: i to činim zato da bih spoznao zbog čega jača naša želja za seksom ukoliko se više njime iscrpljujemo. Već i sama znaš da sam radoznao i sviđa mi se da spoznam šta se nalazi iza pojavnog oblika stvari, između ostalog i to šta kriju zatvorene oči devojaka i njihove gaćice.
Zanimljivo je da si upravo ti imala najviše koristi od mojih avantura. Nikad te nisam toliko voleo kao onda kad sam se vraćao kući iz nekog hotela. Šta si ti gubila dok sam se ja kockao sa životom, zadižući neke nove suknje ili ispitivajući sokove nekih drugih tela? Sve to nije imalo ama baš nikakve veze sa nama: i bilo je tako tuđe našoj zajedničkoj priči, potpuno isto kao da sam odlazio da igram fudbal, a ti išla u bioskop sa nekom od svojih prijateljica. Uzgred, da li si zaista uvek išla u bioskop kad si to tvrdila? Čini mi se da je to bilo gotovo nemoguće: tokom jednog perioda vodio sam evidenciju o premijerama, i, prema mojim računicama, ispalo je da si gledala isti film tri ili četiri puta. Pomišljam sada da si ti mene varala, ali da to nisi mogla da činiš a da se pri tom ne osetiš krivom, tako da si svu krivicu strovalila na mene, poput onih što odlažu svoje đubre pored tuđih vrata. Bio je to loš potez, Beatris; po cenu da se osetiš čvrstom, uništila si jedan ljubavni projekat, koji je bio vredan da traje čitav život.
Sada je sedam izjutra – nisam prestao rano da ustajem. Moja sadašnja žena, koja se, zanimljivo, isto zove Beatris, zadovoljno spava dok ja pišem ovo pismo koje nikad nećeš dobiti. Još je nisma prevario, delimično zato što još nisam stigao (tek sedam dana smo venčani), ali pre svega zato što verujem da je ne volim toliko da bih to učinio; ni ona mene nije, to je izvesno: našli smo se u onom trenutku života kad svako od nas dvoje zna šta može da očekuje od onog drugog i po koju cenu to i dobija. Ovo će biti jedan ugodan brak, ali bez strasti. U sobi do naše možda spava par kakav smo mi bili, a koji još ne zna da će doživeti krah zbog viška ljubavi. Sada ću te uistinu prevariti po prvi put, i to iz besa. Ući ću u kupatilo i opraću zube četkicom moje žene. Da bilo gde da si, to nećeš znati, niti da je ono naše vredelo truda. Poljubac.“
"U novom engleskom jeziku timšel znači «može biti» ili, jednostavno «možda».
Možda. Imamo svoju reč.
Najmudriji odgovor na konačna pitanja.
Reč koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je značenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo značenje.
Neizvesnost je sreća u formi nesreće.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeći se smrti. Ali, pošto je uvek sve moguće, čuda su uvek negde u blizini i nikada neće prestati da se događaju.
Verujem da čovekova sloboda može da se definiše jednom jedinom rečju koja, poput sićušnog podupirača omogućava vratima postojanja da ostanu otvorena.
Ta reč je: Možda."
"Nisam više osjećao ni grad ni ulicu, ni njezino ime, ni svoje, osjećao sam samo da sam ovdje stran i da, na divan način razriješen, stojim u nečemu nepoznatom, da u meni nema nikakve namjere, ni poslanja, ni veze sa bilo čime, a ipak sam sav taj mračni život oko sebe osjećao u jednako punoj mjeri kao i krv pod vlastitom kožom. Prožimao me je samo taj osjećaj, da se za mene ne dogadja ništa, a ipak, da mi sve pripada.
Taj najblaženiji osjećaj najdubljeg i najistinitijeg doživljavanja možemo doživjeti samo ako ne sudjelujemo ni u čemu. Taj je osjećaj jedan od živih izvora moga unutarnjeg bića i u nepoznatoj me okolini uvijek prožima kao neka naslada."
"Postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja."
KALIGULA: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja? Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih... Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova!
Sam! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća... Ne, Scipione... Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja smoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.
SCIPION: Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
KALIGULA: To je istina, Scipione.
SCIPION: Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?
KALIGULA: Ima.
SCIPION: A to je?
KALIGULA: Prezir.
"Postoje razdoblja tokom dugih i krupnih promena kada se vreme izvrće prema spolja, a bića tada tonu u život. Još su od kristalno čistog duha, žive u nenarušenoj radosti, kruže u lepoti i beskrajnom vremenu. Tada još nema sunca i meseca, zvezda, i nema dana i noći, nema sedmica i meseci, nema muškaraca i žena. A onda, tokom dugih vremena, tek odjednom izdiže se prijatna zemlja, blaga kao skorup i šarena kao duga, i mirisna i slatka kao med. Jedno biće je spopala želja i okusilo ju je; prijala mu je, ali je postalo žedno. I ostali su redom okusili zemlju, i svima je prijala, i svi su od toga postali žedni. A kada su bića okusila zemlju, izgubila su sopstvenu svetlost. I kada su izgubila unutarnju svetlost, nastala je spoljna svetlost, sunce, mesec i zvezde, nastali su dani i noći, nastale su sedmice i meseci. I što su bića više jela zemlju, sve su više gubila svoj kristalno čist duh i lepotu. I tada je nestala prijatna zemlja, a iz nje su izrasli pupoljci kao pečurke a bića su jela pupoljke, i što su više jela, telo im je postajalo sve grublje i sve se više gubila njihova lepota. Žito je onda još raslo divlje, belo poput brašna, nije ga trebalo mleti, bilo je slatko, nije ga trebalo peći. Ono što bi uveče pobrali, ujutru bi izraslo, što bi ujutru pobrali, uveče bi izraslo. Bića su jela žito, a onda je na njihovom jednom delu tela postalo vidljivo da su žene, na drugom da su muškarci. I kada su se pogledali, spopala ih je žarka strast i zagrlili su se. Ostali su se sablaznili, i zbog toga su bića počela da grade kuće i da u njih skrivaju svoj stid. Jednog dana je jedno biće ovako proslovilo: Zašto da idem po žito i ujutru i uveče? I ujutru je nabralo i ono što mu je bilo potrebno uveče. Tada žito već nije sasvim izraslo sutradan, tek do polovine. I ostali su tako uradili, i žito nigde nije sasvim izraslo, tek samo do polovine. A drugi put je opet jedno biće reklo: Zašto da idem svaki dan po žito? I jednog dana je nabralo onoliko koliko mu je bilo potrebno za dva dana. A žito je tada poraslo samo za četvrtinu, a kada su bića odjednom nabrala za celu sedmicu, izraslo je samo osmi deo. Šta bi bilo, rekla su bića, ako bismo zemlju podelili izmedju sebe? I podeliše zemlju, a onda je nekoliko bića bralo iz tuđeg. Kada su ostali primetili, oni rekoše: Izaberimo nekoga izmedju sebe ko će paziti da svako bere samo sa svoje zemlje. I tada nastade vladar, a za njim dodje sveštenik, ratnik, gradjanin, seljak i zanatlija."
