Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.
- Commoner: Postoji li iko ko je stvarno dobar? Možda je dobrota samo jedna praznoverica... Čovek zapravo u težnji da zaboravi ono loše, veruje da će ga zatreti čineći dobro. Tako je lakše.
- Commoner: Ljudski je lagati... većinu vremena ne možemo biti iskreni ni pred samim sobom.
- Priest: Čovek je ubijen...
Commoner: Pa? Samo jedan? Baciš li samo pogled preko ove kapije videćeš bar pet-šest leševa... oni nikoga ne uznemiruju.
- Priest: Jedino mrtav čovek ne laže.
"Ja kakav sam sada - sam onaj ja koji je odrastao bez brata i sestre. Da sam imao brata ili sestru, tada to ne bih bio ja kakav sada jesam, pa je ovom meni, koji je tu, protivprirodno da razmišljam kako bi to bilo da imam brata ili sestru."
"Imam osećaj da razumem šta govoriš."
"Stvarno?"
"Aha... Mislim da ima stvari na svetu koje se mogu promeniti i onih koje ne mogu. A činjenica da vreme neumitno prolazi ne može se promeniti. Kad si dovde stigao, nazad više ne možeš, zar ne? Kad prodje izvesno vreme, neke se stvari ščvrsnu. Kao cement u kofi. A kad se to desi, više ništa ne možemo da promenimo. Ti želiš da kažeš da se cement od kojeg si ti sazdan potpuno stegao, pa osim takvog tebe kakav si sada, drugačiji i ne postoji."
"Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru i da ne mogu više da zaspim. Tada bih ustajao iz kreveta, odlazio u kuhinju, sipao sebi viski i pio ga. S čašom u ruci, dugo bih s prozora posmatrao groblje u tmini i podno njega, na putu, farove automobila koji su tuda prolazili. Ti sati koji su vezivali noć i praskozorje, bili su dugi i mračni. Ponekad sam pomišljao da bi mi bilo lakše kad bih mogao da zaplačem. Ali, nisam znao zbog čega bih plakao. Nisam znao ni zbog koga bih plakao. Bio sam previše samoživ da plačem zbog nekog drugog, i prestar da plačem zbog sebe samog."
"Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja - jesam!"
"Sve u svetu svodi se na jednu ludu juriju, i ako čovek za volju drugih, a ne po svojoj strasti, po svojoj potrebi, kuluči za novac ili za čast - on je budala u svakom slučaju!"
"Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti."
"Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima."
"Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo."
preuzeto sa: www.borislavpekic.blogspot.com
"Ako me sretneš negde u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u poslednje vreme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put.
"Nismo li se mi već negde videli?",
kaži...i zaboravi.
Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noći zaboravi...
Gradove kojima smo menjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.
I kada ti kazem da zaboravis,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine,
jer, čemu sećanja...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cveta svakog proleća...
Nasmeši se jutru koje dolazi,
Zagrli belinu novih dana
i ... zaboravi."
