"Potreba za usamljenošću je znak da u čoveku postoji - duh. Samo nerazboriti brbljivci, stado nerazdvojnih, ne oseća nikakvu potrebu za usamljenošću, jer oni kao mali papagaji umiru odmah čim samo na trenutak ostanu sami."
30.10.08
D. M. Stojnić "Kjerkegor"
29.10.08
D. M. Stojnić "Kjerkegor"
"KAIROS - je bog srećnog trenutka ili povoljne prilike. Bio je to lep mladić koji je na čelu imao veliki čuperak. Kretao se medju ljudima, tako nečujno, da je bilo teško opaziti ga u pravom trenutku. A pravi trenutak je onaj kada Kairos dolazi prema čoveku.
Kada Kairos prodje, već je kasno!"
28.10.08
Ton Telehen "Šta bih da budem..."
Ah - reče mrav veverici - zapravo bih najradije želeo da budem vazduh.
Pogledao je vevericu, ali ona nista ne reče.
- Slušas li? - upita mrav.
- Da. - reče veverica.
Kao vazduh si nevidljiv i svuda. Zamisli samo, tada bih bio u pustinji, i iznad mora, i među vrhovima drveća, i iznad oblaka i kod sunca. Tada bih bio topao, i mogao bih sam sebe da rashladim vetrom ili bih pustio da malo kiše padne kroz mene. I bio bih veoma plav... Zapravo sam oduvek želeo da budem plav.
- Hm - reče veverica - ne znam da li bih želela da budem plava.
- A noću - nastavi mrav - bio bih crn sa svetlucavim tačkicama i nadvio bih se nad svim životinjama koje spavaju. Zamisli, samo, veverice, tada bih video kako spava nilski konj i pčela i uholaža. Da li si nekada videla uholažu kako spava?
Veverica odmahnu glavom.
- Ni ja nisam - reče mrav. - Ponekad se pitam da li spava na stranu ili u nečemu. Tada bih, dakle, i to znao. I mogao bih kao mali mehurići da klizim pod vodom, kroz trsku i alge, i mogao bih da vidim šarana i morskog konjica, i konačno bih mogao da pogledam hobotnici pravo u oči. Po meni, iako zapravo ne znam, hobotnica ima žute oči.
Veverica slegnu ramenima.
- I uz to - dodade mrav, - možda više ne bih bio tako radoznao, jer sve bih znao. Jer, gde sve ne bih bio?
- Ne znam - reče veverica.
- Pa navedi nešto - reče mrav.
- Stvarno ne znam - reče veverica.
- Pod zemljom? I tamo bih bio. Valjda si čula za pećine i podzemne prolaze?
- Da - reče veverica.
- I vise mi uopšte ne bi bila potrebna svetlost. Jer, šta se vazduha tiču svetlost i tama?
- Ništa - reče veverica.
Mrav je uzdahnuo.
-Ali šta cu - reče - sad kad sam vec mrav. Sve na meni je mrav. Moja stopala su mrav. Moj nos je mrav. Moja želja za medom je mrav. Moja radoznalost je mrav. Sve, sve je mrav.
Još jednom je duboko uzdahnuo i pogledao vevericu. Ona je spavala. Tada i mrav odluči da spava. I malo potom, spavao je tako kako samo on ume da spava, na suncu, u travi, na obali reke, kasno popodne.
25.10.08
Ton Telehen "Da li se možemo završiti?"
- Da li misliš da i mi nekada možemo da se završimo, veverice? – upita jednom mrav.
Veverica ga začuđeno pogleda.
- Pa, kao što se proslava završava – reče mrav. – Ili putovanje.
Veverica nije mogla to da zamisli.
Mrav je s prozora, kroz krošnje drveća, gledao u daljinu i reče: - Ne znam, ne znam... – Na čelu mu se pojaviše bore.
- Pa kako bismo to morali da se završimo? – upita veverica.
Mrav nije znao.
- Kada se proslava završi, svi odlaze kućama – reče veverica. – A kad završiš putovanje protrljaš ruke i pogledaš da li je u ormaru još jedna teglica meda. Ali, kada se mi završimo...
Mrav je ćutao. Pipcima je napravio čudan zvuk.
- Kakav je to zvuk? – upita veverica.
- Pucketanje – reče mrav.
Potom je dugo vladala tišina.
Mrav je ustao i sa rukama na leđima počeo da šeta tamo-amo po sobi.
- Da li razmišljaš o tome? – upita veverica.
- Da – reče mrav.
- Pa znaš li već?
- Nee.
Mrav konačno ponovo sede.
- Ne znam – reče. – Ja znam bezmalo sve, kao što znaš, veverice...
Ona klimnu glavom.
- Ono što ja ne znam – nastavi mrav – i nije vredno pomena. Ali, da li ćemo mi jednom da se završimo...
Odmahnuo je glavom.
Veverica je nasula još jednu šolju čaja. Mrav je nesigurno otpio jedan gutljaj.
12.10.08
Ton Telehen "Polako, najbrže što su mogli"
Na ivici šume usred grma jedno pored drugog sedeli su krtica i jež.
Dan je bio prohladan i pričali su oo tome šta bi jednom u životu voleli da urade, pa makar jedan jedini put.
- Ja bih – reče krtica – i ovo ozbiljno mislim, volela da jedan jedini put u životu trčeći navučem jaknu.
Za trenutak je zaćutala, zagledala se kroz grane i nastavila: - I da doviknem: ‘Dolazim!’ A neko bi me u daljini čekao. “Dobro, krtice”, rekao bi taj neko. “Samo požuri, čekam već satima.” Ali čekao bi.
Jež je pažljivo slušao kao i uvek kada bi se govorilo o daljini ili o nepoznatima.
- No, čekao ili ne,. Dragi ježu, ono do čega mi je stalo jeste da trčeći navučem jaknu.
- A kakvu jaknu imaš? – upita jež.
- Divnu – reče krtica. – ali nije važna jakna. Važno je to da bih želela trčeći da navučem jaknu.
- O – reče jež.
- Dakle, prvo jedan rukav, a onda posle deset koraka, i drugi rukav, a jakna bi u međuvremenu lepršala za mnom...
- Da, da – reče jež.
- Ali – reče krtica i tužno klimnu glavom – ja ne mogu stvarno da trčim. U najboljem slučaju mogu da kaskam, to je sve što uspevam.
- Ni ja ne mogu dobro da trčim – reče jež.
- A da kaskajući navučem jaknu: to ne ide – reče krtica. – Onda ću pre da se prehladim.
- Dakle...? – upita jež.
- Dakle, nikada neću trčeći navući jaknu – reče krtica.
- Da – na to će jež.
- Nikada – ponovi krtica. – To ti na žalost mogu obećati.
Nebom su iznad šume plovili sivi oblaci i jež i krtica potonuše u duboke misli.
- Ja bih voleo da jedan jedini put u životu bude vrlo prijatno – reče jež nešto potom.
- Pa to je moguće – reče krtica.
- O, zar sam to rekao naglas? – upita jež. – Nije mi to bila namera. Samo mi je palo na pamet. Ne, ne, ništa nisam rekao.
Uvukao je glavu među ramena. Pale su prve kapi strašnog pljuska. I polako, najbrže što su mogli, gacali su kući.
Ali, kada je jež nešto potom izašao napolje da razmisli o svojim svakodnevnim brigama, iznenada ugleda krticu koja je tuda prolazila. To nije bilo tek kaskanje, krtica je gotovo trčala i pri tom je navlačila svoju jaknu.
Nešto podalje, pala je od iznemoglosti.
- Ostala si gotovo bez daha – reče jež.
- Uspelo je – dahtala je krtica.
- I ja bih tako rado jednom bio isto to – reče jež. – Bez daha. – I zadivljeno je gledao krticu koja je opružena na leđima, s polunavučenom jaknom, dolazila do daha.
8.10.08
Ton Telehen "Zaborav"
"Jednom kada je mrav ponovo otišao na daleki put, veverica je sedela kraj prozora i mislila na njega.
Iznenada zadrhta i pomisli: da li mrav stvarno postoji?
Sela je za sto i položila glavu u šake.
A možda sam ja izmislila mrava...pomisli. Spopale su je crne misli i uplašila se da od tuge više nikada neće moći da se pomeri s mesta. No, u zadnji čas je poskočila, izašla napolje, spustila se niz bukvu i otrčala u šumu.
Ubrzo je srela cvrčka.
- Cvrčku – reče gotovo bez daha – da li si ikad čuo za mrava?
Cvrčak se zaustavio i na licu mu se pojavio izraz duboke zamišljenosti.
- Mrav... - mrmljao je – da li sam čuo za mrava... Kako ono reče?
- Mrav – ponovi veverica. – Mrav.
- Mrav – ponavljao je cvrčak i pri tom se zamislio. – Mrav. Mrav...
A onda odmahnu glavom.
- Ne – reče. – Još nikada nisam čuo za mrava
- O – uzdahnu veverica. – Onda sam ga možda izmislila..
- O da? – upita cvrčak radoznalo. Bio je lud za izmišljanjem.
Ali veverica je brzo otišla dalje da bi to isto pitala kukca, lastavicu, slona i vrapca. Ali, niko nije čuo za mrava.
- Ne – rekoše. – Mrav... Ne. Nažalost. – Čuli su za desmana, konopljarku, gnua, mošusno goveče i narvala, ali nikada nisu čuli za mrava.
Kasno popodne veverica je otišla kući. Stopala kao da su joj bila od blata i jedva je mogla da se uzvere uz bukvu. Sva potištena sedela je pred vratima kuće dok su joj poslednji zraci sunca klizili niz obraze.
Dakle izmislila sam ga... mislila je. Dakle, izmislila sam i njegove pipke i njegove prste na nogama, i to da je za njega med najlepše što postoji... I to da mi nedostaje, i to sam dakle izmislila...
Tako zamišljena, u mislima je videla kako taj koga je izmislila korača i kako ona zajedno sa njim sedi na obali reke i kako su prebacili jedno drugom ruku preko ramena. Nešto potom, čula je kako joj on nešto govori i kako joj objašnjava nešto vrlo zamršeno što ona uopšte ne shvata.
Tako je potonula u san, tu pred svojim vratima, jedne tople letnje večeri.
Negde daleko, u pustinji, mrav je brisao kapi znoja sa čela trčrći najbrže što može, na putu ka šumi, ka veverici. Samo da me nije zaboravila, mislioje i trčao još brže. – Evo me, dolazim! – vikao je. – Veverice!"
7.10.08
Ton Telehen "Nedostajati"
"Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na vevericina vrata.
- Bas lepo - rece veverica.
- Ali nisam zato dosao - rece mrav.
- Valjda ipak hoces malo marmelade?
- Pa dobro... ali samo malo.
- Ustiju punih marmelade, mrav isprica zasto je dosao.
- Jedno vreme ne smemo da se vidjamo - rece on.
- Zasto? - upita veverica iznenadjeno. Njoj je uvek bilo prijatno kada
mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava siroko otvorenih
ociju,a usta su joj bila puna zirove kase.
- Da bismo videli da li cemo jedno drugom nedostajati - rece mrav.
- Nedostajati?
- Nedostajati.Pa valjda znas sta je to.
- Ne - rece veverica.
- Nedostajati je ono sto osecas kada neceg nema.
- Sta onda osecas?
- E, pa o tome se i radi.
- Pa onda cemo jedno drugom nedostajati - rece veverica tuzno.
- Ne - jer mozemo jedno drugo i zaboraviti.
- Zaboraviti!Tebe!? - jauknu veverica.
Veverica polozi glavu u sake.
- Ja tebe necu nikad zaboraviti - rece ona blago.
- Eto sad - rece mrav. - To tek treba da vidimo.Zdravo!
I vrlo naglo izadje kroz vrata i spusti se niz stablo bukve.Veverica
je odmah pocela da oseca kako joj mrav nedostaje.
- Mrave - dozivala je - nedostajes mi! - Glas joj se odbijao o grane
drveca.
- To jos ne moze! - rece mrav. - Pa jos nisam ni otisao!
- A ipak je vec tako! - doviknula je veverica.
- Pa sacekaj jos malo - cuo se iz daljine njegov glas.
Veverica uzdahnu i odluci da ceka.Ali, mrav joj je sve vise
nedostajao.Povremeno je mislila na zirovu kasu ili na kukcev rodjendan, jos te veceri, ali mrav joj je opet nedostajao.
Popodne nije vise izdrazala i izasla je napolje.Ali, nije napravila ni
tri koraka, a vec je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali
zadovoljan.
- Tacno je - rece mrav. - I ti meni nedostajes. I nisam te zaboravio.
- Eto vidis - rece veverica.
- Da - rece mrav. Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otisli
na reku da gledaju odsjaj talasa. zaboravila je da se ikada žurila."
1.10.08
Momo Kapor "011"
art credits: Momo Kapor
"Ako išta pogodi Beograd, pogodiće ga to što više neće moći da priča sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bližnjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona!
Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede novac, impulse i osećanja. Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj."
Dušan Kovačević "Klaustrofobična komedija"
"Sava vadi iz džepa ispresavijan, garav list papira. Vule skida šapku, briše maramicom vrat i potiljak.
Sava: Ne znam da li je najbolje napisana. Ti vidi pa ako nešto treba da se doda... ili oduzme. Evo.
Poštovani drugovi Supovci,
Obraćam vam se prijateljskom molbom da mene i moju ženu Kosu uhapsite s početka novembra i u zatvoru zadržite do kraja marta ili aprila ako zima bude duga i hladna. Ja sam prevremeno penzionisan zbog bolesti kičme, pluća, srca, vena, bubrega i očiju, pa mi je penzija tek tolika ako je ima. Mi smo stariji ljudi ne bi pravili nikakve guposti da nas hapsite zbog prevara ili kradja, jer smo oduvek pošteno živeli što nas je u ovaj položaj i dovelo. Razmišljali smo šta nosi šest meseci zimskog zatvora ali da bude ljudski i čestito. Ja sam se pitao sa nekim ljudima koji su me odmah posavetovali da na javnom mestu izvredjam naše najveće i najistoriskije ljude koji su nam i omogućili da imamo sve ovo što nemamo...
Milicioner: Stani... Navodi li on neki konkretan razlog zbog čega upućuju molbu?
Sava: Navodi: Ovo vam pišem zato što me je uplašio slučaj mog prijatelja Steve Čardaka, penzionisanog odžačara, koji je kupio četiri pogrebna sanduka za sebe, ženu, oca i majku, jer je čuo da će sanduci poskupeti 280 posto već sledećeg meseca. Steva te pare nema pa se boji da bi mogao ostati nesahranjen, što bi pravilo ozbiljne probleme porodici i društvu, a on ne bi bio u mogućnosti da pomogne. Poštovani Drugovi Supovci, ako sanduci stvarno poskupe 280 posto ja moram odvajati celu penziju do kraja života za mene i ženu mi Kosu, pod uslovom da nam ne bude mnogo gore nego što nam je već sad. Vi, Drugovi, razmislite pa nas obavestite kad da dodjemo na hapšenje da ne bi slali kola i ljude već možemo pešice i znamo gde ste. Za uzvrat ja bih vam čistio furune, peći, kotlarnice i odžake, a Kosa bi kuvala i prala. Ne bi sedeli bambadava već ko čestiti i pošteni ljudi.
Velja Popić"
Subscribe to:
Posts (Atom)