"Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći. Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu. Možda će ovo zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje."
preuzeto sa: www.borislavpekic.blogspot.com
"Čovek sa onom svojeglavošću na koju ja mislim, ne traži novac ili moć - jer sve te stvari radi kojih ljudi jedan drugog muče i ubijaju, čoveku, koji je došao k sebi, svojeglavcu, malo su vredne. On visoko ceni samo jedno, tajanstvenu silu u samom sebi koja ga priziva da živi i pomaže mu da raste. Ko ima poverenja u samoga sebe, ko ne želi ništa više do da svoju sudbinu čisto i slobodno u sebi doživi i pusti da se ona razmahne, za toga su ona precenjena, hiljadu puta preplaćena pomoćna sredstva svedena na podredjena orudja, a raspolaganje njima i njihova upotreba mogu biti prijatni, ali nikada odlučujući."
"Nemoj uzimati uzor! Uzori su nešto čega nema, nešto što ti sam sebi stvaraš i praviš."
"Ništa nije napolju. Ništa nije unutra. Jer što je napolju - unutra je."
"Čovek na putu izmedju životinje i daleke čovekove budućnosti, ima uvek mnogo, beskrajno mnogo u sebi da sputava, da skriva, da poriče, da bi bio pristojan čovek, sposoban da se prilagodi društvu. Čovek je pun životinja, pun prasveta, jedva ukrotivih nagona surove samoživosti."
"Evo ovde čun -a onamo preko plovi se možda u veliko Ništa. Ali, ko hoće da udje u to "Možda"?"
"Koga ne možeš naučiti da leti, nauči ga da što brže padne."
"Treba da štedimo sebe za dostojnijeg neprijatelja. Stoga prolazite mirno mimo mnogotoga."
"Samo sam to jedno do sada naučio, da je čoveku potrebno ono što je najgore na njemu da bi mu bilo najbolje. Da u onome što je najgore leži najbolja snaga njegova."
"Ko je učio kako se blagosilja, učio je i kako se proklinje."
"Mi vučemo poslušno što nam se natovari na pleća. Spopadne li nas znoj, kažu nam: Tako je, život je težak! U stvari, to je samo čovek težak sam sebi."
"I štošta unutra u čoveku slično je oštrici i teško se hvata. Čovek se teško daje otkriti, a ponajteže još od samoga sebe."
"Onaj je otkrio sebe, koji kaže: Ovo su moje Dobro i Zlo."
"Odista, i ja sam naučio čekati i to iz temelja, ali čekati samo na sebe. Ali sam pre svega naučio stajati i hodati, i trčati i skakati, i uspuzati se, i igrati. Jer u tome je moj nauk: ko hoće jednom da nauči leteti, taj mora prvo naučiti stajati i hodati, trčati i uspuzati se i igrati, ne nauči se u letu leteti!"
"Duh je život koji sam zadaje rane životu: u rodjenom bolu stiče sebi sve više znanja."
"Još i slepilo slepca i njegovo traženje i pipanje treba da govori o silini sunca u koje je gledao!"
"Tamo gde je grobova ima i uskrsnuća!"
"Odista, niste mogli naći bolje maske, vi sadašnji ljudi, od svog rodjenog lika! Ko bi vas prepoznao! Ispisani znacima prošlosti, i preko tih znakova premazani još novim znacima: na taj ste se način dobro skrili od svih tumača i ispitivača!"
"Ko je morao da stvara, taj je oduvek imao svojih živih snova i zvezdanih znamenja - i taj je verovao da ima vere."
"Voleti pa propasti, to ide jedno sa drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju, to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kažem vama - kukavicama!"
Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
u belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
Bez i jedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez i jedne reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez i jedne reči
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah.
"Dragi prijatelju,
Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama redje nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žedji za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Izmedju vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao izmedju vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osudjeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i odredjuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci radjaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rodjenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se medju sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju. “
Ivo Andrić – Pismo iz 1920.
