Naša sumnja je svedočanstvo
naše nemoći,
dokaz da smo razumeli zakone sudbine
iako smo, ne jednom,
iskušavali svoj razum,
pa i onda kad smo otkrili
da molitva ne nalazi utočište,
niti naša tuga, u nesavršenstvu
patnje i nemoći da ljubav sačuvamo.
Ali, titraj duše se ne plaši
nemoći, ni prolaznog,
već veliča trenutak u kome smo spoznali
da pripadamo jedno drugom.
Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.
Nemojte mi reći
kada ga u foajeu pozorišta
vidite na prvoj reprizi,
i ne prepričavajte mi
njegov komentar u pauzi,
jer ste pomislili da bi me zanimalo
Nemojte mi reći
i kada vam preporuči kafanu sa ugla,
ni slučajno- ja sam ga prvi put tamo odvela
i konobarica nam je pevala
nekakvu veselu dečju pesmu
i pokazala nam sliku od svoje ćerke
Nemojte mi reći da se kladio u put u Portugal
Dobro je, sve je dobro…
Ja to već znam i nemojte mi reći
Baš me briga, družite se sa njim po Portugalu
Pijte medicu i jabukovaču,
osvanjavajte sa njim,
prepričavajte tekstove,
srastite sa telefonskom slušalicom.
Nema i gluva-
ja ne postojim za vaše reči.
Ne govorite mi.
Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.
I ne pričajte mi
da je kuća njegove porodice
i dalje na mestu.
Grad je malo oštetio crep,
ali viđaju njegove petkom
i svi su zdravo
mene sustignu u neizrečenom pozdravu
i ja tada čujem sve reči koje prepoznam
u slučajnim vašim opaskama
njegovih reči, pisama i misli
I vaša potreba da mi kažete:
gde ste ga i kad videli
kako ste ugledali njegov korak sa prozora tramvaja
kako je u lokalnom domu kulture čitao odlomke
a vi ste tražili paralele
a paralele su spavale na mom dlanu-
nije moja potreba da sve to čujem.
Ja sam nema i tvrda
kao to što spava u vašim rečima,
a što se ne da izgovoriti
a što nas dvoje stavlja sa različite strane vaše priče.
Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.
Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
“Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem?!”
Noga će mi do kraja sigurna ostati?
Pa kad sam ja izašla iz stana Stefana Pfeistlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru,
sa šupljom pričom i šupljim pogledom?
Pa, kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu
jasno je povukla, markerom na belom
Pa, kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam uspela da nađem svoju Tatjanu
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa, ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
i da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima,
jer kad sam ja izašla iz njegovog stana
ja sad mogu da izađem i iz same sebe
nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.
Onaj ko izađe iz stana Stefana Pfeistlingera-
on je odabrao da se ne zadržava bilo gde
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao ili razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
„Jesam li sigurna“-pitaš- „Zar ću otići“, igra ti leva obrva.
Pa, znaš li ti kome govoriš…?
Desi li ti se nekad da kažeš:
„Ovde sam već bio, sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao a možda i živeo
pre nekh trista godinabaš ovde,
pa, iz minuta u minut lagano prepozajem“,
I dodirneš sve ponovo,
a kao da sebe iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u mđuvremenu u tebi naselila,
I čovek koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor,
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije
pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste
I, dok silazuš stepenicama, sto ti duhova govori:“VRATI SE“,
Al ti jedan, tvoj glas, kaže: „Idi, ni rođena nisi da se zaustavljaš,
to što si prepoznao ne znači da si našao
Ii nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.
A ti me sad gledaš ko umorni lovac,
važan i siguran, a da sam ti ja ženica
što treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
A tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala,
ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata…
Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka
zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje,
ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim,
ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam…
I zato-otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.
Sa pokojnom bakom igrali smo se zatvorenika
tako sto je odvedemo na terasu,
ponekad dodamo komad hleba il’ čašu vode,
Gledamo iza stakla njenu nemoć,
Pa se smejemo, dugo se smejemo...
A ona nas gleda staračkim očima,
Upalim dupljama, krezavom vilicom,
Srećna što je puštamo da bude deo igre.
A mi, zli k’o što samo dobra deca umeju da budu,
Govorimo joj što je u zatvoru i šta je još čeka.
Sa pokojnom bakom igrali smo se i kazne,
Jer zatvorenici nisu samo u ćelijama,
Pa joj stavimo prutić preko močvare
Pune živog blata i kažemo:
-Ajde bako, pređi preko…
A onda, k’o cirkuski igrač, vešta i tanka,
K’o na koncu preko provalije,
Deo po deo na vhovima prstiju…
A mi se smejemo, dugo se smejemo…
Šta bre -smejemo se?
Ma do vazduha ne možemo da dođemo,
srećni zbog novog zla i užasa
naslućujući čarobnu stvar
Da naša domišljatost nema granica
Sve ljubeći požudno privid naše moći
i despotski se napijajući vina il’ suza,
osećajući potpuno miris vladavine.
Sa pokojnom bakom bilo je lakše nego sa mnom, zar ne?
Ti neobični dželatu, što kradeš mi ideje,
pa me zatvoriš na terasu mojih uspomena,
i puštaš me da se sećam,
a ne javljas se danima,
Znajući da su to hleb i voda koji su mi potrebni,
I tvoja ćutnja je još glasnija od smeha,
Puštaš me da budem seoska starica, zatvorena na terasi sred grada i betona,
Puštaš me da budem posred živog blata
A znaš da ću teško preći preko puta, i da će me zapljusnuti voda i potopiti blato
baš tad kad me nadvladaju sopstvene radosti.
Sad dobro znam da nema razlike,
da sve isto je,
gledao sa ove ili one strane stakla,
isto ćeš videti- sa obe je staračko oko,
čak i kad misliš da to je dete
u šarenoj suknjici na plave cvetiće,
cvetić ne postoji to privid j zenice,
obične luke za usidrene suze…
I sad dobro znam da kad kopaš bunar,
ti ne kopaš bunar,
i kad tražiš vodu, ti ne tražiš vodu,
već to ovi iz zemlje prave tunel,
pa si ih susreo na pola puta.
da l’ će se oni nadisati vazduha, il ti napiti vode
isto je, jer tu nema suprotnih strana,
sve je to isti put na kom se kad tad svi susretnu,
i zato, ti sam gutaj svoj hleb,
i nemoj me čekati pokraj močvare,
pusti me da vidim tren kad se žrtva i dželat,
starac I dete, tuga I obest, kikot i šapat
tek samo dodirnu i onda prepoznaju,
pa gorko poljube sebe u ogledalu.
Sa pokojnom bakom igrali smo se surovo,
sve dok jednog dana nismo shvatili da je više nemamo.
A kraj starog drvenog krsta nema mesta ni za kakve igre,
samo tek za jabuku, kocku šećera il’ kutiju ratluka
