photo: "Juntas en la luz" by Cande
"Ana Frojd, večita devica, rekla je da čovek u mašti može da pripremi jaja kako god želi, ali ne može da ih pojede. Kada se oslanjate na fantazije, to je kao da pokušavate da pojedete jelovnik umesto samog jela."
"Margaret Tačer je smatrala da će u to doba, 'na kraju istorije', klasa koja vlada televizijom - kilava ako ne i beživotna gomila starkelja sa Oksforda, sve sa kraljevskom porodicom i crkvom - biti zamenjena 'narodom', pod kojim je, izgleda, podrazumevala neobrazovan svet i neopevane sirovine. Šezdesetih i sedamdesetih godina, kada su napadali koncept patrijarha i falusa, pojavio se kult rušenja očeva. I šta nam je ostalo nakon te ikonoklastične decenije? Tačerka: usud gori od muškarca. Sada, naravno, svi živimo u okvirima 'tačerske psihe', ako ne i u anusu iste, u svetu koji je ona stvorila od konkurencije, potrošačke groznice, kulta poznatih, kao i dobrotvornog rada - tog kopileta griže savesti!"
"Većina ljudi se ionako preterano suzdržava. Do groba se pitaju nije li trebalo nekome da pokažu zube, a znaju da je odgovor potvrdan."
(o psihijatrima) "Neko raskine s devojkom a oni mu daju lekove, kao da je bol nešto neprirodno."
"Telesna želja je seme volje za životom. I zaista se može reći da je čovek konkretizovana seksualna želja; potekao je iz čina parenja i njegova želja nad željama je čin parenja; sama ova tendencija pokreće i održava čitavu njegovu fenomenalnu egzistenciju."
"Gledao me je direktno u oči, premda zbunjeno kao svaki psihotičar. Nema sumnje da su me oduvek privlačili odredjeni tipovi psihotičara. Dopadalo mi se što su usredsredjeni i samouvereni, što nemaju nikakve simptome i što lako odbacuju neurotične strahove i zebnje koje nama ostalima zagorčavaju život. Psihotičari su naizgled, ljudi bez briga: lako podnose kritiku i dobri su lideri, generali, političari... Nažalost, slabost im je paranoja koja može da poprimi vrlo ozbiljne oblike. Neki od njih imaju čak vrlo prefinjenu inteligenciju. Ali vrlo brzo, nakon nekih pola sata, pokraj takve osobe počeli biste da osećate nemir i nervozu i da primećujete kako njoj ništa ne znači vaš emotivni doživljaj sveta. Ne samo to, već bi vam postavljali zahteve koje ne možete da ispunite. Čovek počne da se guši, čak se oseća napadnutim, a ponekad ima želju da pobegne."
"Svaka prostitutka će vam reći, a dve su mi bile pacijentkinje - da ponedeljkom imaju najviše posla. Nakon vikenda s porodicom, koliko muškaraca jedva čeka da otrči kod svoje omiljene plaćene bludnice?"
"Odlazim u park, posećujem prijatelje, bavim se jogom, kabalom, svim i svačim što ne traži da ikoga dodirujem. Ako se posle nedelju dana ne osetim sjajno, isprobam nešto novo. Sva samoubistva nekoga ubijaju, svesna sam toga, tako da za mene nema izlaza. Na kraju mi je lekar prepisao nešto..."
"Antidepresive?"
"Ne dozvoljavaju mi da onako strašno padnem. Želim da se osećam normalno."
"Normalnije je osećati se strašno nego ne osećati ništa."
"Nikada nisi volela decu, zar ne, mama?"
"Čovek im da sve", rekla je. "A onda, kad odrastu, jedva čekaju da kažu svom psihijatru koliko te mrze."
"Ne želim da budem donžuan. Niti sam jedan od onih koji smatraju da, u stalnim vezama, libido s vremenom opada i da je intimnost kontraerotična. Zapravo, seksualni odnosi izmedju dobrih poznanika kao što smo nas dvoje, mogu opasno da dobiju na zadovoljstvu i dubini. Gotovo da su incestuozni..."
"Trošenje novca je nekim ljudima, izgleda, postao jedini dokaz postojanja."
"Ako svi mogu da postanu slavni, a slavni ne mogu da kontrolišu sliku o sebi, više neće biti heroja i negativaca: živimo u demokratiji kojom vladaju ludaci, žrtve i egzibicionisti. Mediji su se pretvorili u cirkus s nakazama. Sada mogu svi da razotkrivaju sve - a niko ništa ne razume."
"Čehovljevi likovi večito trube o radu. Mora da se radi, ponavljaju. Nikada nisam shvatao zašto radinost smatraju takvom vrlinom?"
"Rad je cena krivice."
"Od svih perverzija najčudniji je celibat: želja da se potre svaka žudnja i mrzi svaka žudnja. A ona ne dopušta da je jednom zasvagda uklonimo. Žudnja, kao i pokojnici, ili obrok koji ne prija - stalno se vraća - dok ne postane potpuno nesvarljiva. Za takve ljude užitak je vrtlog i ambis - ono što istovremeno prizivamo i čega se plašimo. Uživati znači isprljati ruke i misli i stajati ogoljen. To je strah, gadjenje, samoprezir i moralni pad. Uživati znači dobro se pomučiti, pa dosezanje užitka ne mogu podneti svi, čak možda ni većina nas."
"Tahir, moj prvi psihoanalitičar znao je da kaže: ljudi govore jer postoji nešto što ne žele da čuju; slušaju jer postoji nešto što ne žele da kažu."
"Jednom jedinom prilikom kada je otišao kod Frojda, Andre Breton se nepovratno razočarao u ovog velikog čoveka: u njegovu zgradu, njegove antikvitete, kancelariju, njegov krupni stas. Mnogi posetioci su se razočarali atmosferom u stilu Žaka Lakana - izlizani tepih, falusne naplavine na stočiću u čekaonici. U takvom okruženju čovek očekuje da će zateći nekog madjioničara ili maga, a dočeka vas običan čovek. Analiza je, u najmanju ruku, vežba razbijanja iluzija."
"Protiv smrti i autoritarizma postoji samo jedan lek", izjavio je jednom. "Ljubav?" nagadjao sam. "Ne, kultura! Daleko važnije. Svaki pajac može da se zaljubi i vodi ljubav, ali napisati dramu, naslikati jednog Rotkoa, ili dokučiti nesvesno - zar to nisu vanredni praznici mašte - jedino što u čoveku potire želju da ubija."
"Pacijenti su nesvesno stvaraoci sopstvene nesreće, a ono što nazivaju simptomom svoje bolesti zapravo čini njihov život i najbolje je da u njemu uživaju!"
"Ono što kod normalnosti zapanjuje jeste da u njoj nema ničeg normalnog: normalnost je fasada za uobičajeno ludilo. To me je podsetilo na priču o Prustu, koji je pred kraj svog života mahnito pretraživao stranice svoga dela "U traganju za izgubljenim vremenom", kada je u očajanju shvatio koliko su hiroviti, ako ne i nenormalni svi njegovi likovi. Kao da je moguće sačiniti roman, pa tako i društvo, samo od konvencionalnog i dosadnog."
"Telesna strast je najsavršenija manifestacija želje za životom!"
"Kao i mehaničar koji leži ispod kola, i ja radim s onim što se nalazi skriveno ispod fasade: uobraziljama, željama, lažima, snovima, košmarima - svetom ispod sveta, rečima istine ispod reči laži. Uzimam za ozbiljno ono što je krajnje bizarno i neuhvatljivo; zalazim tamo gde ne dopire reč, to jest tamo gde jezik prestaje - u ono što je 'neopisivo', i to od ranog jutra. Prljav je to posao, upoznavati izbliza ljudsku dušu."
"Prionuli smo na ručak. Kako se i očekivalo, Henri nije zatvarao usta: "Putujemo s lešem u prtljagu... Ibzen je time hteo da kaže kako su mrtvi - mrtvi očevi, zapravo živi mrtvaci - isto tako moćni, čak moćniji od onih živih."
Promrmljah: "Sačinjeni smo od drugih."
"Kako onda ubiti mrtvog oca? Čak bi i krivica bila stravična, zar ne?"
"Verovatno."
A onda se Henri nagnuo da uzme zalogaj sa mog tanjira. "Ovaj prijateljski čin agresije sigurno znači", kazao je podigavši zrno pasulja, "da sam čovek koji bi voleo da sa tobom podeli tvoju ženu?"
"Kada volite nekoga ko boluje, morate stalno da se pitate: volim li ja nju ili njenu bolest? Jesam li ja njen ljubavnik ili njen iscelitelj?"
"Za fetišistu koji želi samo cipelu, najveća je tragedija kad dobije celu ženu."
