Miljenko Jergović "Crni biser"

Na ekranu bi se pojavio natpis "u koloru" i ostajao tako pet-šest minuta. Slijedila je emisija koja se nije razlikovala od drugih jer smo te godine, 1973, 1974. ili 1975, svi ili skoro svi imali crno-bijele televizore. Natpis "U koloru" upozoravao je da postoje i drugi ljudi, mislili smo - sretniji, koji svijet vide drukčije, iako ga gledaju istim očima. "U koloru" je nestalo, neprimjetno i neznano kada, nakon što je Jugoslavenska radio-televizija većinu svojih emisija počela emitirati u boji. Još nekoliko godina kasnije sintagma "kolor televizor" značila je nešto veliko i važno, potvrdu socijalnog statusa, ljepotu zelene trave s prijenosa nogometne utakmice, drukčija i ljepša lica ljudi koji su se zvali Mirjana Jančić, Mebrura Topolovac, Vladimir Levak, Slavko Budihna, Mufid Memija, Rinko Golubović, Mića Orlović, Kamenko Katić...
Najelegantniji crno-bijeli televizor se zvao Crni biser. Dok je bio isključen ekran mu nije bio mutno zelen kao u drugih televizora, nego je bio crn. I sve drugo je na tom televizoru bilo crno. Njegova kutija bila je naprosto idealna da se na nju stavi najljepši heklani miljejčić čiji je jedan kraj bio prebačen preko ugašenog
ekrana, kao čuperak kose na licu usnulog princa. Na miljejčiću je bio najvredniji suvenir koji se mogao naći u kući. Obično nešto što je jednom neko donio iz inostranstva: plastična gondola s gondolijerom ili figurica bika probodenog na koridi ili uspravni metalni tanjurić s gravurom Aje Sofije. Televizor se obilno uključivao oko sedam navečer. Prethodno bi majka uredno presložila miljejčić, porodica je pobožno posjedala na svoja mjesta, otac je pušio i duboko uzdisao, djeca su sklopila ruke na krilima i čekala crtani film u sedam i petnaest.
Kažu da je prvi veliki bum u prodaji kolor televizora nastupio u martu 1974. i to zaslugom Josipa Katalinskog i trinaeste minute utakmice sa Španjolskom kada je savladao velikog Iribara i odveo Jugoslaviju na svjetsko prvenstvo. Tada su odlučni očevi digli kredite, majke nisu smjele reći niti riječi jer se u njihovim
očima čitalo ludilo vjerskih fanatika koji znaju da nijedne pare ovoga svijeta ne mogu platiti dan kada će s nogometnom reprezentacijom otići u raj. Na kraju svjetskoga prvenstva bili smo osmi, kredit se otplaćivao još godinu dana, ali je porodici ostajao kolor televizor za kojeg je otac, kao po pravilu, izgubio interes.

Odlučnih očeva bilo je malo. Više je bilo onih koji su, jednostavno rečeno, bili previše siromašni. Kolor televizor je, naime, jedno vrijeme koštao kao trećina novog fiće. Njima Josip Katalinski nije mogao pomoći, nego su morali čekati neka druga vremena u kojima će kolor televizor biti jeftiniji ili na neki drugi način "prkositi siromaštvu jasnoće", kako je to lijepo rekao Branko Miljković u pjesmi o Titu.
Tako se, recimo, bila pojavila folija koja je od običnog, crnobijelog televizora mogla učiniti nešto što je barem sličilo televizoru u boji. Radilo se o običnom zelenom najlonu koji bi se nalijepio na ekran i koji su, navodno, preporučivali očni doktori jer, kao, poništava štetne utjecaje televizora na vid. Naravno, taj
zeleni najlon radnička klasa nije kupovala radi zdravlja, nego zato što se zeleni svijet činio nekako prihvatljivijim i šarenijim od crno-bijelog. Tu foliju zvali su "filter". Posjedali bi oko televizora s filterom, evo već vidimo jednu takvu porodicu iz rudarske kolonije u Kaknju (godina 1975.), pa su započeli s  cjelovečernjim uvjeravanjima samih sebe kako kolor televizor i nema nekog smisla jer se za hiljadarku - što je vrijedilo dvije kutije cigareta - dobije čarobni "filter" s kojim vidiš baš sve u koloru. Zajebali su tako garavi rudari medjunarodni kapitalizam i loše socijalističke plaće. I neka im je vječno hvala na tome.
I jos jedna mala, ali važna fusnota ili historijska uzgrednica: Na "crne bisere" se nisu naljepljivale folije. Naime, Crni biser je bio najskuplji crno-bijeli televizor, pa ga sirotinja nije ni imala, a oni koji su ga imali pri pojavi "filtera" već su skupili dovoljno novca ili kreditne odvažnosti i kupili prave kolor televizore. Novac im
je omogućio da više vjeruju blagodatima kapitalizma nego svojoj mašti.

Miljenko Jergović "Sarajevski Marlboro"

U svakoj privatnoj biblioteci najviše je neprocitanih knjiga, onih koje si kupio zbog boje njihovih korica, imena autora, ili naprosto zato što su te svojim mirisom privlacile. Takvu knjigu dodiruješ cesto prvih dana nakon kupovine, otvaraš je, procitaš dva-tri reda i vracaš je natrag. Nakon nekog vremena zaboravljaš je, ili je iz daljine pogledavaš s blagim gadenjem. Cesto si poželio odnijeti je u najbližu javnu biblioteku, pokloniti je nekome, riješiti je se na bilo koji nacin, ali nikada nisi imao nacina to uciniti. Ona je ostajala kao cudna potvrda tvoje sklonosti gomilanju nepotrebnih stvari, koja ce se u jednom bolnom, vatrenom trenutku pretvoriti u gomilanje uspomena. Sve te bespotrebne i neprocitane knjige opteretit ce te dok se budeš opraštao od njih. Gotovo ceš razumjeti veselje vatre dok je iste takve gutala dolje u gradu.

Manje je knjiga kojima se nisi vracao od djetinjstva. One su te podsjecale na doba kada još nisi naucio preskakati stranice i citati iz gornjeg lijevog u donji desni kut. To su vjerojatno jedine knjige koje si stvarno procitao u životu. Sve dobre djecje price imale su tužan kraj iz kojeg nisi mogao ništa nauciti osim da je tuga ono mjesto na kojem fikcija postaje važnija od stvarnosti. U filmu “Mrtvi” Johna Hustona jedna se žena rasplakala, a da nije uspjela objasniti zašto. Dok si ga gledao, pomisio si da je to ustvari to, i došlo ti je da placeš.

Najmanje je knjiga za koje si vjerovao da ceš ih uvijek imati uza se. Kada si neku od njih prvi put citao, neprestano bi odgadao kraj. Kasnije su te uzbudivale i svojim sadržajem i izgledom. No i njih ceš, kao i sve druge, morati ostaviti uz gorko uvjerenje kako je u ovom gradu, ali i na ovom svijetu, prirodno agregatno stanje knjige plamen, dim i pepeo.

...

S gašenjem iluzije o kucnoj biblioteci gasi se i iluzija o civilizaciji knjige. Vec u samom njezinom imenu, u kojem je bila sadržana tek jedna grcka rijec, obicna kao i druge, ali koja je za tebe povezana s imenom Svete knjige, bilo je povoda tvome vjerovanju. No kada su tako vatreno i neopozivo nestajale jedna za drugom, prestao si vjerovati da ima smisla njihovom postojanju. Ili je smisao najbolje prokužio onaj sarajevski književnik i bibliofil koji je prošle zime umjesto da troši skupa drva grijao prste na plamenu Dostojevskog, Tolstoja, Shakespearea, Cervantesa… Nakon svih tih namjernih i slucajnih vatri stvoren je sloj ljudi koji su, gorko shvativši stvari, spremni sutra hladno gledati plamen Louvrea, a da ne posegnu ni za cašom vode. Nema smisla braniti vatri da proguta ono što je ljudska ravnodušnost progutala.

Pomiluj nježno svoje knjige, strance, i sjeti se da su prah.

Lajoš Kesegi "Esejistička srča"

painting;: Marsha Elliot

"Veza s nevidljivim se izgubila. U novim getima reči rađaju se stare utopije i opet "revolucija u snu" (Tibor Hajaš). Niko neka ne vodi u utopiju, neka ide kud ga oči vode. Teokratija počinje tamo kada svako zna ko je. Vladavina moje slobodne volje jeste u neprekidnom samoobaveštavanju o mojim predrasudama, žudnjama, bolestima.
U život se ne može skriti neposlušnost. Kasno je pitanje: "Kako teče svet?" Treba da poludi da bi na koncu shvatio: I see to fill that. Vidim to potpuno. Kordelija ne kaže ništa. Malo njih osećaju blagost i pomoć ljubavi.
Vrativši se sa Kolime Šalamov kaže da na dušu humanističkih pisaca 19. veka pada težak greh. U 20. veku se pod njihovom zastavom izlila krv greha. Svi teroristi su bili tolstojevci i vegetarijanci, svi fanatici učenici ruskih humanista. Šalamov ne daje oproštaj za ovaj greh.
Tolstoj kaže da je Šekspir krivac, a optužnica za to je upravo analiza Kralja Lira. Po Tolstoju, umetnost se sa Šekspirom sve više udaljavala od svog istinskog cilja, jer je ona kao važna radnja smatrana gotovo jednakom sa službom Božijom. Umesto religiozne materije mašila se svetovnih ciljeva, kako bi zadovoljila želje masa ili vlasti. Ni Tolstoj ne daje oproštaj.
Šekspir kroz Prospera kaže da mu je cilj bilo dopadanje. Ali već zna da je duh propao. Njegovo očajanje neka olakša sveta molitva koja je prinuda milosti: "I meni oprostite."
Jesen je vreme opraštanja. Oni koji slede nisu odgovorni za one koje slede. Svako odgovara za sebe.
Ako bi neko pošao za mnom, najpre neka se okrene nazad, i neka ide kuda ga oči vode.

Lajoš Kesegi "Leto"

painting: Coast to coast. Summer's Soul from Karen Oberg 

"Leto je. U ovo vreme napuštaš junačku jednoličnost svakodnevnog života. U pulsirajućoj vrelini stišavaju se sela, varoši, i možda ćeš osetiti njihove posebne crte. Kuća, selo, "varoš je kopija uveličane žene" (Mumford). Kakve su naše žene? Nikada ih ne pogledamo, u nepoznatim selima, varošima, trčimo nepoznatim ženama. I u pakao idemo automobilom. Ležimo na suncu kao nagrada za preplaćenu godinu. Dani opet čile, a da nismo preskočili preko ivandanjske vatre.Postoji granica posle koje nema dalje, posle koje više nećeš stići – to je leto. Istupiti se ne može. U životu ne boli ono što je loše. U životu boli ono što je dobro i nema ga. Gde je, što ga nema? Tada ti se čini kao da si sebe izgubio. Kada bi bio dobro, ne bi sa sažaljenjem mogao misliti na to s kim živiš. Šta je dobro? Nema o tome znanja i poznavanja, niko ne zna. Kada poznaješ još ne znaš, kada znaš već ne poznaješ, takvo je dobro. Svakome drugačije. Zajedničko dobro ne postoji. Šta ćeš mi reći, šta se dogodilo ovoga leta? Naučio si da letiš, već umeš da po vodi hodaš, umeš da ispružiš ruku? Konačno živiš? Ti si onaj kome je i leti zima, mada uopšte nisi bolestan, samo ti je zima. Nemoj otputovati! Jednom ćeš možda zapaziti selo, varoš, ženu kada grane onaj dan za koji se svesno budimo svom svojom snagom. Leto nije avantura, leto je mesto solarnog principa, tada ti je najbliže. " 

Jovan Pejčić "Tajna"

photo: Mikael Bourgouin

Tajnu čuvamo jer tajna čuva nas. Skrivena - ona, takodje skriva. Sve je u tajni i oko nje zapravo dijalektično: tajna je uvek - odnos.
Odnos je rodna kuća, prius svakog oblika saradnje. Nema saradnje koja se u svom bitnom (kao saradnja) ne odvija pod zaštitničkim krovom tajne.
No, znamo li mi, znam li ja svoju prvu tajnu (osnovno svoje poslanje)?
Poznaje li tajna mene (najbitniju moju želju)?
U igri dveju moći, ko je kome upit?
Ko je čiji štit?
Ko koga stvara?
Svojim sasvim posebnim postojanjem, jamčim li ja bit ove tajne o sopstvenom biću, ili to tajna zajamčuje u meni iskonsku glad (glad iskoni) za otajstvom kao takvim?
I ko se, u ovom skrivenom ogledanju (u skrivenom ovog ogledanja, u ogledanju samog skrivanja), zapravo - ogleda?
Ko je, tu, ogledalo?
U svemu je, nema sumnje, izvesno samo jedno: tajna nikada nije Jedno i Samo, nije slučaj niti sled, nje prozir ni čudo.
Tajna je ono što nas - a da toga nismo ni svesni - čuva, i što mi - donoseći ga i odnoseći - takodje, mada bez jasnog znanja, čuvamo.
Dok smo pak, Ovde, to Ono jeste, i ostaje, naprosto - Tajna.

Lajoš Kesegi "Evropa"

painting: Moreau, Europa and the Bull, c.1869 

"Sudbina Evrope je tužna. U svojoj istoriji nema ni dana kada je bila složna. Istorija je njeno slomljeno, razbucano, rastrgano telo. Razbojište i masovna grobnica, kolevka predela koji su opljačkali interese i zavisnosti. U Evropi nema ništa za što se ne lepi greh. Leži na odru kao zgažena životinja. Biti Evropa nije trijumf, ovaj virtuelni kontinent polazna je tačka bezmerne patnje na zemlji.
Evropa znači daleko gledati. Bila je boginja u Epiru. Sama je šetala po poljima, brala cveće, kada ju je Zevs, taj razbludni mužjak, ugrabio u liku bika. Evropa nije bila Evropljanin, i u ropstvu je daleko gledala. Rađala je kraljeve koji su slušali srca poverenih im ljudi da učine lepšom dušu njihovih naroda. Živeli su ovde muškarci koji su bili zaljubljeni u dalekovidu ženu. Orfej, Dante, Šekspir, Helderlin, Rilke i još nekolicina. Bili su kraljevi koji su hteli da učine lepšom dušu svojih naroda. Herodot je smatrao da je poziv Evrope: vaspitavati muškarce. Za taj poziv nikada nije bilo istinskih zahteva.
Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko ljudi.
Možda će se jednog dana oglasiti neko, zapevaće na javnim trgovima, i ljudi će nehotično zastati, podići glavu, prekinuće zaludno muvanje, jer će možda osetiti i razumeti radost zajednice. Stići će čovek koji će jedino reći:
"Ovde je isti nebeski svod."
Ovoga čoveka će opet ubiti."

Arsen Dedić "Da su me ukrali cigani"

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odijelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gdje stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.
Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa sretne zvijezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.
Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu
da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.
Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porijekla.
Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dijete-
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sjete;
imao bih svoj šator i medvjeda na lancu,
svoju zvjezdanu kuću, konja i kruh u rancu.
Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.
- Arsen Dedić

Lajoš Kesegi "Esejistička srča"

painting: Chrys Roboras 

Od kuda dolazimo, kuda idemo?Dolazimo iz ništa, idemo u ništa.Šta je "ništa"?Odavde gledano stvarnost (nečulnih) (duhovnih) (ličnih) bića, od kuda dolazi ova reč – "ništa". U krajnjoj liniji "ništa" je odrečna reč, i ako bolje pogledamo, znači: ne znam.  

Sergej Minajev "DuhLess"

painting: Slawekgruca 

 "Razmišljam o tome koliko su svi naši samozvani ideolozi revolucije uvek naginjali tako kitnjastim rečima kao što su "horde", "varvari", "ruski intelektualac revolucionarnog tipa". U svakom zarezu je neverovatna poza, maska svete misije. Iza svega toga - praznina, nedelovanje, odsustvo bilo kakvih zadataka, ideala i namera da se sve promeni na bolje. Strašno je zamisliti šta će biti ako se ti ljudi nekim slučajem nadju na vlasti. U kakav bar će promeniti zemlju, skrivajući se iza želje da je operu od prljavštine "prethodnog zločinačkog režima". Samo što je neće zaliti votkom, u tome je problem. Mogu da zamilim s kakvim uživanjem će vešati i izvoditi u unutrašnja dvorišta zatvora nas, menadžere srednjeg i višeg ranga. Tajkuni će do tad već zbrisati odavde i čuvena srednja klasa moraće da igra ulogu tirana koji su izgradili svoje blagostanje na krvi radnog naroda, a sada su stali pred njihov sveti sud. Niko se neće setiti imena onih koji su pljačkali prirodna dobra. Zato će se uvek naći "narodni osvetnici", koji plamte u svojoj vatri svodjenja ličnih računa s vlasnicima boljih kola na parkingu, skupih satova i odela. Mnogo je prijatnije uništavati one od kojih si pozajmljivao pedesetice i stotke, nego se boriti protiv milionera koji su pobegli. A onda će sva ta gadost poput crva pojuriti u regione, o čijoj sudbini sada tako patetično govori. Poješće do kraja leš Rusije koja truli. Iako su ovo, naravno, samo moje fantazije, revolucija će se završiti i ne počevši, čim se pojavi prva manje više solidna uplata sponzora za lične potrebe Vodje. Lova će opet pobediti zlo i sve u tom stilu.

*

Na izlazu me sustiže Crv.
- Slušaj... ovaj, nešto sam hteo... Daj par stotki, nemamo dovoljno da platimo za sve za stolom. Videćemo se sledeći put ili ćemo se dogovoriti tokom nedelje, vratiću ti.
- Vanja, ko sam ja ? Sava Morozov?
- U kom smislu? tupo pita Crv.
- U tom smislu što ne pomažem boljševicima. Pre sat vreemna si vikao da sam ti klasni neprijatelj. Ili možda nije problem da se od klasnog neprijatelja pozajmljuju pare za votku?
- Daj, šta se tu praviš neki, kažem da ću ti vratiti.
- Vanja, izvini, imam još samo dvesta rubalja za taksi. I dolare. Zločinački režim mi danas nije dodelio više.
- Jebote... daj onda dolare, idem da promenim vratiću ti kusur.
- Ne, Vanja ne mogu. A šta ako ti stvarno jednom postaneš Če Gevara? Svima ću pričati kako smo zajedno pili votku. To će biti super. A pričati da si nekada žickao od mene pare za votku i trčao u menjačnicu - to nije super. Neće me shvatiti. Če Gevara nije trčao u menjačnicu, kapiraš?
- Ti si cicija, bre! Žao ti je, jel da?
- Ne Vanja, nije mi žao. Brinem o tebi. Da u budućnosti imaš što manje stvari da prepravljaš u svojoj autobiografiji. Ja ti je unapred čistim od neprijatnih detalja koji mogu da kompromituju čistotu Vodje. Zdravo, matori."

Sergej Minajev "ДухЛесс"

-image source-

"Evo došao sam na internet. U taj neverovatni, tajanstveni svet. Svet koji se sastoji od pornografije, psovki, politički nekorektnih gradjana i odsustva bilo kakve cenzure. Svet stvoren za besposličarenje, dokolicu i iživljavanje izopačenih fantazija. Pored toga što je odličan teren za komunikaciju, otvara i drugu mogućnost - onu o kojoj smo čitali u naučnofantastičnim romanima. Mogućnost transformacije.

Zaista, praktično potpuna anonimnost daje mogućnost bedniku da postane oligarh, grdobi - lepotan, stidljivom usamljenom alkosu - zvezda u društvu, muškarcu - žena (ima i toga) i obrnuto.
Potpuna glupost je predstava da je mreža prepuna samo psihički poremećenih ljudi. Da, možda njihov procenat nije mali. Ali zapravo nema nikakvih "ludaka sa interneta" i "seksualnih manijaka sa mreže" i "izopačenosti iz sajberprostora". To nisu nikakvi tajanstveni mutanti. Korisnici mreže smo - vi i ja. Da, da... to TI pišeš preko icq devojci s kojom si se pre pet minuta upoznao na forumu: "Hoću da te uzmem na prljavom stolu!" To se tvoj kolega pakosno smeje, ostavljajući svoj komentar ispod fotografije "Devojka i konj" koju je postavio neki šaljivdžija. Svi ti autori jezivih slika  s leševima, unakaženim ljudima i pornića s vanzemaljcima idu na posao, sreću se s tobom u metrou i sede za susednim stolom u kafiću.
Anonimnost opušta do nepristojnosti. Upravo to je katalizator koji omogućava da izadju na površinu svi zli dusi koji se do tog trenutka kriju u najmračnijim delovima tvoje svesti. "

Lajoš Kesegi "Crveno"

painting: jimmiwin.com

"Grafike Dalija, Mana Raja, Pikasa i drugih na izložbi u Tihanju. Dugo stojim pred slikom Kaldera. Gore svetla pruga, dole široka crvena pruga preseca sliku na dvoje. Ova slika je pejsaž zemlje, razgoropađeni crveni predeo. Sve duše ljudi odjednom ovde gore.Bez crvene boje ne samo da ne može jedno doba ili jedan stil, nego nijedan čovek ne može. Slepi (koji vide boje) najbolje opažaju crvenu. Gete i Iten u knjigama o teoriji boja, prispevši do crvene, gube objektivni ton i govore kao zarobljenici. Crveno je boja života, zemaljskog postojanja. Boja krvi, mesa, rođenja, strasti, vatre, zore, sutona, istovremeno je uznemiravajuća i smirujuća, razdražuje i greje. Nije o njoj lako govoriti, i Rembo je umeo samo da vrisne kada je stigao do crvene, uzviknuo je: "I!"Jedna boja, kao dete nepravdu, u stanju je da otkrije jedno celo razdoblje. Crveno nije odgovorno za svoju izražajnu snagu, ni za ono što njime izražavaju. Crveno je (u određenom simboličnom smislu) boja greha. Krvi. Krv je ono mesto gde živi duša, život. Čoveku je strogo zabranjeno da pije krv. Krv teče prilikom izmirenja, žrtvovanja, očišćenja. Boja krvi čini jasnim da je život (prvobitno) u grehu. Crveno je sveta boja. Boja užasa.Purpur je najbliži srodnik crvene. Ljubičastocrvene boje spravljane su od izlučevina jedne vrste puža. Purpurom su bojene zavese u crkvi, odeća sveštenika. Onaj ko umre u vremenu, ne ponese sa sobom crvenu boju, ostavlja je živima." 

Lajoš Kesegi "Esejistička srča"

painting: Markus Vesper

"Voleo bih (ja) drvo biti. Ne opažati, samo biti. Biti u nesvesnom duhu, gde nema spavanja i buđenja. Noću rasti, žile u zemlji, grane u nebu, pupiti i cvetati, i ni reč ne prosloviti. Možda su drveta poslednji apostoli."  

Sergej Minajev "ДУХЛЕСС"

"Ležim, pušim cigaretu i razmišljam o tome kako naši nekada bliski ljudi postaju takve nakaze. Šta ih menja? Šta menja njihova lica, način ponašanja i svest? Koliko brzo može da se predje put od prvog ulaska u klub do potpune degradacije?

Nekada su oni bili normalni ljudi, imali su snove "predivne uzlete duše", probleme i životne brige. Ali onda su, u jednom trenutku, shvatili da je lakše pretvoriti se u likove fensi časopisa, junake i junakinje plesnog podijuma, vile klubova i restoranske vitezove noža i tanjira. Pretvoriti svoj život u atmosferu neprekidne žurke i postati "noćni žitelj" kakvog reklamiraju na svakom uglu. Svetlost reflektora odvikla je njihove oči od dnevne svetlosti, lampe solarijuma učinile su nemogućim boravak na suncu, tone šminke i parfema, uz narkotike i dijete, postepeno su isušili njihova tela i aktuelni časopisi i zabavni televizijski programi učinili su to isto njihovom mozgu. Na kraju su se pretvorili u senke ljudi, u neku vrstu nevidljivih, koji mogu da izlaze iz kuće samo noću, kada veštačko osvetljenje skriva činjenicu da se pod maskom šminke, haljine 'Prada', farmerki 'Cavalli' ili odela 'Brioni' - krije praznina. Upravo zato ih preko dana nećete sresti na ulicama. Strah da će neko videti da ispod tamnih naočara 'Chanel' nema očiju, i da su njihova lica prosto nacrtana, primorava ih da preko dana ostaju kod kuće. Dan je vreme ljudi, dok je noć - vreme mumija.

Neosporno, unutrašnju prazninu mnogo je lakše uviti u dres-kod i sedeti kao mumija u nekakvom kafiću 'Piramida' ili baru 'Ramzes', razgledajući fotografije klabera, nego živeti životom čoveka. Svaki čovek ima cilj u životu. U svetu mumija nema cilja. Kao što, uostalom, nema ni života. Ima samo postojanja u atmosferi praznine.
Najpre ih je bilo tek nekoliko. Vremenom im je rastao broj. Bila su im potrebna mesta za komunikaciju sa sebi sličnima, za privlačenje ljudi u svoj krug i širenje svoje armije. Jednog lepog dana, verujte mi na reč, oni će osvojiti ceo grad. Dakle, kada je masa mumija po kvadratnom metru korisne površine par restorana i par klubova dostigla kritičnu tačku, u gradu su, kao muhare posle kisele kiše, počeli da se pojavljuju mnogobrojni butici, saloni, klubovi, restorani i kafići.

Načini komunikacije mumija su maksimalno prosti. Da bi se izbegle nepotrebne i teške manipulacije moždanih vijuga, postoji skup šifriranih izraza na osnovu kojih druga mumija odmah shvata čitav smisao razgovora.
Mumije su najverovatnije već zaboravile da čitaju. Kako drugačije objasniti činjenicu da se mnogi moderni časopisi sastoje od samih fotografija s prezentacija, otvaranja i zatvaranja letnjih verandi i ostalih praznika? Neki prosto predstavljaju neprekidni foto sešn o beskonačnom partiju. Mumije sede i razgledaju sličice. Kada na njima ugledaju sebe ili svoje poznanike, silno se uzbude, upiru prstima u fotografije i ispuštaju zvuke "Vau! Super! Ekstra!" i srodne.

Posećujući sve te kosturnice, razgledajući u časopisima fotonekrologe, mumija ugleda sebe i zaključuje: "Ista sam kao i vi. Prihvatite me kao svoju, a i ja vas. Znamo gde smo. Sve ovo je napisano i fotografisano za nas - drugi svet ne postoji." Tako se formira scenografija za prostor u kome žive mumije. Kompjuterska igra u režimu stvarnog grada pod nazivom "Night People".
Dospevajući u nju morate uvek imati na umu da to nije vaš svet! To nije vaš parti. Ovde smo uljez. Party-зан. Ako vaš cilj nije da izvršite diverziju, pokušavajući da bar deo mumija vratite u ljudsko pleme, ne treba u njemu ostajati predugo. Rizikujete da postanete jedan od njih. Igra formata 3D: devojke, devize, dileri. Sistem 3D predstavlja zatvoreni krug novčanih tokova. On liči na kruženje vode u prirodi. Samo za razliku od kruženja vode koja prati svoj osnovni cilj - borbu za život, kruženje novčanih tokova bori se protiv Depresije. Depresija - to je četvrto "D", o kom se ovde ne govori. Kojeg se plaše i od kog beže, ne želeći da priznaju sebi da postoji. A depresija je svuda. U šoljici kafe, u tanjiru, u onoj devojci sivog lica, u neonskoj reklami iznad šanka, u konobaru koji hoda kroz restoran kao drvena lutka, u muškarcu koji je izašao iz toaleta i trlja nos. Ona ne samo da lebdi u vazduhu - sam vazduh se drži na njoj. Ona je osnova svega.
Mumije se trude da je oteraju. Organizuju sve te fenomenalne žurke, kupuju fenomenalnu garderobu za fenomenalne pare, razmenjuju svoje ljubavnike i ljubavnice - mumije. Robija. Rok na koji si ovde zatvoren u krugu je nepoznat. Niko te ovde nije zatvorio, sam si izabrao svoj put. Povratak nije predvidjen. Ostalo je da se strpljivo čeka da se izliže tvoj fizički omotač i sve stane. Jedino pitanje koje te ponekad muči je: ko je šef zatvora koji upravlja svim ovim? Ko pokreće procese i bira junake koje treba imitirati?
Svako sam sebi bira junake i šefuje.

Mumije spaja zajednički kosmos. Ista religija. Njeno ime je ДУХ-ЛЕСС.

Dok ih gledaš, prati te jasan osećaj da je smisao njihovog života da za jedan dan sve što su zaradili potroše na jelo, aksesoare i odeću. Neosporno, oni su srećni samo u kratkom trenu plaćanja za kupovinu. Onih nekoliko minuta kada menjaju svoj novac za telesna zadovoljstva. Sada sede i razmišljaju čime bi mogli da ispune sutrašnji dan. Na koji još način da proteraju dosadu. Gledajući bezduhovna lica mumija, imam želju da im na grudi okačim tablu sa sloganom: "ДУХЛЕСС. RADIĆU ZA HRANU (I KRPICE)" a ispod logotip D&G. Katastrofa.Do koje mere treba da se uruši društvo za koju stotinu godina. Ljudi su nekada rešavali globalni zadatak - kako uspeti u životu, a danas njihovi prapraunuci rešavaju zadatak kako da udju u klub i uspeju ove večeri. Ako je početkom prošlog veka junak društva bio dečak koji je stajao na izvoru revolucije, danas ga je zamenio dečak koji stoji na ulazu u noćni klub. Njega intervjuišu, on se pravi važan, priča gluposti i deli savete kako da se što pre postane totalni idiot. "

Velike vatre - Duško Trifunović

art source

Prvo sam znao ko sam
A onda krenuo svuda
Gde ima i gde nema
Što usamljeni traže

Od svega digao ruke
Kao zverka na oprezu
Kroz pojas mrtve straže
Krenuo u tu jezu

Što god sam goreo duže
Manje sam grejao zna se
Velike vatre služe
Da male vatre gase

Emil Sioran "Krik beznadja"

 photo by Mikaella Speranskaya

"Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu."

Ničija - Jelena Lukić

art: Kristy Gordon

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš – dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo,
najgore što može da ti se desi?

Facebook Page Jelene Lukić