Haruki Murakami "1Q84"

art credits: source

"Bili ste kidnapovani?" reče Tengo. "Da, i te kako sam bio kidnapovan. Nekad davno bio je onaj film Kolekcionar - e pa, isto tako. Ja verujem da većina ljudi na ovom svetu i ne pomisli da bi jednog dana mogli da budu oteti. To im ne pada ni na kraj pameti. Je l' tako? Ali, kad te kidnapuju, stvarno su te kidnapovali. To je, kako da kažem, nešto što je praćeno jednim potpuno nadrealnim osećajem. Kažeš sebi: "Mene je neko stvarno kidnapovao." Možeš li da veruješ?"

"Da bi se čovek domogao onoga što je važno, mora da plati odredjenu cenu. To ti je pravilo na ovom svetu."

Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"

art credits: Daekazu

"Iako me je fudbal interesovao, ja se nisam mnogo upuštao u diskusije, uglavnom sam ćutao i slušao koliko sam imao strpljenja, dok najzad nije sve to počelo da me nervira. O politici da ne govorim. Nisam mogao da shvatim da nešto može toliko da okupira ljudsku pažnju, da bude toliko važno u nečijem životu. Ipak, s vremenom, nešto treće je sve više postajalo predmet razgovora, bio je to asteroid, zapravo teorija katastrofe, pretnja od udara asteroida u Zemlju. Eto, na našu sreću ili nesreću, postojao je taj svemir koji je bio surova uteha za sve ljudske gluposti. Pretnju od atomske bombe, zapravo, strepnju od atomske bombe, te tehnološke starudije, koja je presduno obeležila moje detinjstvo, zamenila je pretnja, tj. strepnja od asteroida. Možda je to bila najava kraja rata na Zemlji i početak ujedinjenja zemaljskih neprijatelja protiv zajedničkog neprijatelja iz svemira. Uostalom, taj asteroid je mogao biti i neka stravična bomba, poslata sa neke nama nepoznate planete, bomba koja bi definitivno uništila ljudsku rasu i ovaj rajski vrt u kome smo živeli. Možda nam je tako sam Bog pretio zbog svih opačina koje su činjene i koje se i dalje čine u stalnom ratu izmedju ljudi."

Haruki Murakami "1Q84"

 

art credits: Lerms

"Ponovo su bili desetogodišnji dečak i desetogodišnja devojčica. Jedan usamljeni dečak i jedna usamljena devojčica. Bez moći i bez znanja o tome šta treba jedno drugom da daju, šta treba jedno od drugog da traže. Dvoje koje nikad niko nije voleo, niti su oni ikad zaista voleli ikoga."

Haruki Murakami "1Q84"

 

art credits: Katie Lawter

"Bilo mi je veoma dugo."

Haruki Murakami "1Q84"

 art credits: source

"Do ovog trenutka oko mene su se razvijale razne stvari čiju uzajmanu povezanost ne znam. Nisam čestito uspela ni da ustanovim njihove uzroke, ni smer u kome se kreću. Ja sam u sve to posledično bila upletena. Ali sad je dosta. Od sada nadalje će biti drugačije od ovoga do sada. Više neću da budem marioneta ničije samovolje. Od sada nadalje, postupaću sledeći samo jedno pravilo koje za mene postoji, odnosno samo svoju volju. Ma šta u tome bilo dobro, a ma šta bilo loše, od sada nadalje ja sam uzrok, i ja sam pravac."

Haruki Murakami "1Q84"

 art credits: source

"A zapravo možda i ne treba da se sretnu. Gledajući u tavanicu Tengo se zapita: zar nije možda bilo bolje da je do kraja svako od njih ostao da ide svojim putem, čuvajući maštariju o ponovnom susretu u svojim grudima? Na taj način mogli su doveka da žive sa nadom u sebi. Ta nada je slabašan, ali važan žar koji im greje srž tela. Plamičak koji nežno obujmiš dlanom i zaštitiš ga od vetra. Jer, ako u njega dune vihor stvarnosti, lako se može ugasiti."

Haruki Murakami "1Q84"

art credits: source

"Profesorka je pričala o Aomame. Druga deca su je uglavnom ignorisala. Ona je bila autsajder, neko ko maše čudnim pravilima i svima je na smetnji. Takvo je bilo opšte mišljenje u odeljenju. Aomame se od toga štitila tako što je, kad god je to bilo moguće, bila manja od makovog zrna, i skoro da se pretvorila u duha. Imala je jaku volju kada bi nešto rešila, mišljenje nije menjala. Bila je izuzetno bistra. Imala je izvanrednu spospobnost razumevanja i volju da uči. Ali, sebe je strogo kontrolisala i sputavala da to ne bi izašlo na površinu. To - da se ne ističe, bio je verovatno samo jedan od mehanizama da sebe zaštiti. Da je bila smeštena u neku običnu sredinu, verovatno bi postala divan učenik."

Elfride Jelinek "Pijanistkinja"

"Vrata Erikine sobe nemaju brave, a nijedno dete nema tajni."

"Sunce mami da se čovek skine pred drugima."

"Ona je tabu sama za sebe."

Elfride Jelinek "Pijanistkinja"

"Mnoge mlade ljude još uvek, kao u stara vremena, nešto tera ka umetnosti, većinu njih tuda teraju njihovi roditelji, jer se ti roditelji nimalo ne razumeju u umetnost, znaju taman toliko da je ima. I zbog toga se toliko raduju!"

"Kritike ona ne mora da se boji, glavno je da nešto zazvuči, jer je to znak da se dete preko tonske lestvice uspelo u više sfere a telo ostalo dole kao mrtva ljuska."

"...Pri tom, sva umetnost neće moći da je uteši, mada se o umetnosti svašta priča, pre svega da je utešiteljka. Ponekad, doduše, ona tek donosi patnju."

Elfride Jelinek "Pijanistkinja"

"Iz opštih umetničkih i pojedinačnih ljudskih razmatranja Erika izvlači koren: nikada se ona ne bi mogla potčiniti nekom muškarcu kao što se toliko godina potčinjavala majci. Majka je protiv Erikine eventualne udaje, zato što se moja kći nigde ne bi mogla svrstati i nikada potčiniti. Ona je naprosto takva. Erika ne treba da odabere životnog saputnika, jer je nesavitljiva. A nije više ni mladica. Ako niko ne može da popusti, brak se loše završava. Bolje da ostaneš ti sama, kaže majka Eriki. Na kraju krajeva, majka je Eriku načinila onim što je sada. Zar još niste udati, gospodjice Erika, pita mlekadžijka, a pita i kasapin. Znate kako je, meni se niko ne dopadne, odgovara Erika."

"Vreme prolazi, i mi prolazimo u njemu. One su zajedno zatvorene pod staklenim zvonom za sir, Erika, njene nežne zaštitne čaure, njena mama. Zvono se može podići samo ako neko spolja uhvati staklenu dršku i povuče je naviše. Erika je insekt u ćilibaru, bezvremen, bez starosti. Erika nema istoriju i ne priredjuje istorije."

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

art credits: Aegils

"Jedan moj poznanik je govorio da zlo u našem životu može da se pobedi jedino novcem. To je zanimljivo zapažanje, treba govoriti ne o pobedi nad zlom, već o mogućnosti otkupa od njega."

"U Moskvi se grade oblakoderi, jedu se tone sušija i ispostavljaju računi u kojima se potraživanja izražavaju u milijardama.Ali taj bum ima malo veze sa ekonomijom. Naprosto, ovamo se iz cele Rusije sliva novac, i on malkice natapa ovdašnji život pre nego što ode u hiperprostor of-šora. Sećam se, govorila si da je osnovna protivrečnost savremene epohe - protivrečnost izmedju novca i krvi."

"Znaš u čemu je potajni užas ovdašnjih života? Kada kupuješ sebi bluzu ili kola, ili bilo šta drugo, u tvojoj glavi već se nalazi predstava mesta na koje ćeš otići u toj bluzi ili u tim kolima, koje ti je nametnula reklama. Ali takvog mesta nema nigde, osim u reklamnom spotu, i tu crnu rupu u realnosti, oplakuju svi ozbiljni filozofi Zapada. Kroz radost šopinga nazire se nepodnošljiva svest o tome da je ceo naš svet - ogromna prodavnica skijaške opreme koja se nalazi usred Sahare: treba kupiti ne samo skije, već i imitator snega."

Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"

 art credits: andriazmo

"Delanje ima granice i to je opravdano, što se ne bi moglo reći i za mišljenje, ono ima smisla samo ako se ide do kraja, inače je ništa. Ipak, možemo misliti bilo šta, ali delanje, tj. nedelanje je najbitnije. Mišljenje u krajnjoj liniji uopšte nije važno. Ono samo razdvaja ljude i to bez stvarnog razloga. Ali šta je tu loše? Takodje ih spaja, ali do kraja uvek ih razdvaja i otudjuje, oni postaju stranci. Svaka rasprava, sukob mišljenja, uvek se završi lajanjem ili kašljanjem. I čemu onda sve te priče. Uvek neko nekog uvredi i onda se stvar rešava na sudu ili na dvoboju. Ili se ne rešava, ostaje mržnja do kraja života koja truje. A to je sve zbog toga što ljudi kada misle, kada iznose svoje mišljenje, nemaju meru, ostraste se, oslepe za sve drugo, u iluziji veruju da su došli do neke istine i nema nazad. Ali svi ljudi koji su opsednuti istinom, ili fascinirani pravednošću, strašni su, treba ih se kloniti."

Haruki Murakami "1Q84"

"Dugo je gledao u rašireni dlan svoje leve ruke. Desetogodišnja devojčica me je uhvatila za ovu ruku i potpuno promenila nešto što je bilo u meni. Kako je tako nešto bilo moguće, nemam suvislo objašnjenje. Ali, nas dvoje smo tada sasvim prirodno razumeli i prihvatili jedno drugo. To je bilo pravo čudo, od početka do kraja. Nešto što se ne dogadja više puta u životu. Ne, nekim ljudima se možda nikad i ne desi.
...
Ona sad ima trideset godina i njena spoljašnjost se možda prilično izmenila. Porasla je, i grudi su joj se verovatno zaoblile, a i frizura joj je, normalno drugačija. Sigurno se sada i šminka... Možda nosi skupocenu i upadljivu odeću. Tengo nikako nije mogao da zamisli Aomame kako odevena u kelvin klajn kostim i u cipelama na visoke štikle žustro hoda ulicama. Ali, to je naravno moguće. Ljudi se razvijaju, a razvoj znači postizanje promena. Čak i kada bi ona sad sedela u ovom baru, on je možda ne bi ni primetio.
...
Za nekoliko desetina sekundi koliko ga je Aomame držala za ruku Tengo je zapazio mnogo toga, i ta slika mu se precizno, kao uz pomoć kamere, urezala u mrežnjaču. Postala je jedna od ključnih slika za njegovo preživljavanje mučnih mladalačkih godina. Taj prizor uvek je bio praćen snažnim osećajem stiska njenih prstiju. Njena desna ruka uvek je bez razlike davala podstrek Tengu koji je odrastao u mukama, boreći se za dah. Sve je u redu, imaš mene, govorila je. Nisi sam."

Haruki Murakami "1Q84"

"Tengo ode do prozora, sasvim malo odškrinu zavesu i pogleda kroz prozor. U pejzažu koji se video s trećeg sprata nije bilo ničeg čudnog. Nije bilo nikakve sumnjive ljudske prilike,  niti je bio parkiran neki sumnjivi auto. Tamo se samo prostiralo ono isto neupadljivo naselje i ona ista neupadljiva panorama. Iskrivljena stabla uličnog srvoreda prekrivena sivom prašinom, ulični branici puni udubljenja, nekoliko zardjalih bicikala ostavljenih na ivičnjaku. Naizgled zlovoljan starac šetao je naizgled neinteligentnog psa mešanca. Naizgled neinteligentna žena vozila je ružan mali auto. U vazduhu izmedju ružnih telefonskih stubova zlovoljno su razvučeni električni kablovi. Ti prizori napolju ukazivali su na činjenicu da svet uspostavlja svoj položaj negde izmedju toga da je "jadan" i toga da mu "nedostaje radosti", i da nastaje bezgraničnim nagomilavanjem malih svetova koji poprimaju jedan od ta dva oblika. Ali, nasuprot tome, na ovom svetu neosporno je postojao i predivan prizor Fukaerinih ušiju i vrata.

U čije bi postojanje pre trebalo verovati, nije bilo lako prosuditi."

Haruki Murakami "1Q84"

art-source: link

"Gde ima svetla, mora biti i senke, a gde ima senke, mora biti i svetla. Ne postoji senka bez svetlosti, ni svetlost bez senke. Karl Jung je u nekoj knjizi rekao nešto ovako: isto onoliko koliko smo mi, ljudi, pozitivni, toliko je senka zla. Što se mi više trudimo da budemo savršeni ljudi izuzetne dobrote, to senka sve jasnije pokazuje volju da bude mračna, zla i destruktivna. Kada čovek prevazilazi sebe kako bi postigao potpunost, senka silazi u podzemlje i pretvara se u djavola. Jer u ovom svetu prirode, to da čovek postane biće superiornije nego što jeste, jednak je greh onome da postane inferiornije biće."

Haruki Murakami "1Q84"

photo-credits: Duane Michals

"Ti si ovamo dovedena s namerom koja ima oblik, sa odredjenim ciljem. U ovaj svet godine 1Q84. U ma kom obliku se to desilo, ono što je tebe i Tenga ovamo dovelo u vezu nipošto nije proizvod slučajnosti."
"A s kakvom namerom, s kakvim ciljem?"
"To nije na meni da objašnjavam", reče muškarac. "Izvini."
"Zašto ne možete da mi objasnite?"
"To ne znači da ne mogu da ti objasnim.Ali, postoji smisao koji će biti izgubljen istog časa kada bude pretočen u reči."
"Dobro, onda ću vam postaviti drugo pitanje", reče Aomame. "Zbog čega sam to morala da budem baš ja?"
"Izgleda da tebi još nije jasno zbog čega."
Aomame nekoliko puta snažno zamaha glavom. "Nije mi jasno zbog čega. Ni najmanje."
"To je sasvim prosto. Zbog toga što se ti i Tengo uzajamno snažno privlačite."
Aomame je samo dugo ćutala. Osećala je kako joj je čelo orošeno znojem.
"Privlačimo se..." reče ona.
"Uzajamno, veoma snažno."

Haruki Murakami "1Q84"

art-credits: Slawekgruca

"Onda hajde da izvedemo sledeće - jednu vrstu razmene. Ako mi sad oduzmeš život, zauzvrat ću ti pomoći da spaseš život Tenga Kavane. Toliko moći je sigurno ostalo u meni."
"Tenga..." reče Aomame. Telo joj je zanemoćalo. "Vi znate za njega?"
"Ja o tebi znam sve. To sam ti i rekao, zar ne? Doduše, to znači da znam gotovo sve."
"Ali, nemoguće je da ste toliko mogli da vidite. Tengovo ime nikada nije istupilo van mog uma."
"Gospodjice Aomame", reče muškarac, a zatim kratko uzdahnu. "Na ovom svetu ne postoje stvari koje nikad ne istupaju van uma. A kako je to slučaj hteo, Tengo Kavana za nas trenutno predstavlja biće od ne malog značaja."
Aomame ostade bez reči.
Muškarac reče: "Tačnije rečeno, nije to baš bio puki slučaj. Nisu se vaše sudbine ovde susrele pukim spletom okolnosti. Vas dvoje ste zakoračili u ovaj svet zato što je tako trebalo da bude. I otkad ste stupili u njega, došlo je do toga da svakome od vas, hteli vi to ili ne, bude dodeljena neka uloga."
"Zakoračili smo u ovaj svet?"
"Da, u ovu godinu 1Q84"
"Godinu 1Q84?" reče Aomame. Lice joj se ponovo jako iskrivi. Zar to nije reč koju sam ja izmislila?
"Jeste. To je reč koju si ti izmislila", reče muškarac kao da joj je pročitao misli. "Ja sam se samo njome poslužio. Na ovom svetu ne postoji ono što nikad ne istupa izvan uma", ponovi vodja mirnim glasom.

Haruki Murakami "1Q84"

art-credits: George Frederic Watts - Endymion

"Na ovom svetu ne postoji ni apsolutno dobro, ni apsolutno zlo. Dobro i zlo nisu u mirovanju, niti su učvršćeni, i često menjaju mesta i položaje. Jedno dobro već u sledećem trenutku može da se prometne u zlo, i obrnuto. Ono što je Dostojevski opisao u "Braći Karamazov" jeste stanje stvari u takvom svetu. Ono što je ključno jeste održavanje ravnoteže izmedju dobra i zla koji se smenjuju. Kad jedno od njih prevagne, održavanje stvarnog morala postaje teško. Tako je... Ravnoteža je vrlina sama po sebi."

"Tvojoj prijateljici sam naneo zlo", reče muškarac.
"Mojoj prijateljici?"
"Onoj sa lisicama.. kako se zvaše?"
U Aomame je naprasno zavladao mir. Više se ništa nije sukobljavalo u njoj. Samo je visila teška tišina. "Ajumi Nakano", reče ona.
"Prava nesreća."
"Vi ste to uradili?" reče Aomame hladnim glasom. "Vi ste ubili Ajumi?"
"Ne, nisam. Nisam je ja ubio. Ne znam ja ko je nju ubio. Sve što znam jeste da je tvoja prijateljica policajka zadavljena u nekom hotelu."
"Ali, vi ste rekli: 'Tvojoj prijateljici sam naneo zlo'?"
"To je značilo da to nisam uspeo da sprečim."

Haruki Murakami "1Q84"

art-credits: "Fool" by Greyfool

"Ono što želim da kažem jeste da ima i toga da je nekad bolje živeti u neznanju. Recimo, tako je i kada je reč o vašoj majci. Povredilo bi vas da saznate istinu. Opet, jednom kad se sazna istina, mora se prihvatiti i odgovornost za nju."

"Istinu prati snažan bol. A većina ljudi uopšte ne želi istinu uz koju ide bol. Ono što je ljudima neophodno jeste lepa i prijatna priča koja će im omogućiti da sopstveno biće dožive makar malo smislenim. Većina ljudi poriče sliku sebe kao nemoćnog i sićušnog, i time što je izbacuje iz glave jedva uspeva da sačuva razum."

Haruki Murakami "1Q84"

art-credits: Somebody3121

"Ah, pa da, još ste mladi i zdravi, pa verovatno to još ne možete da razumete. Evo, recimo, ovako: kada dodjete u odredjene godine, život se pretvara u jedan puki proces u kom neprekidno gubite mnoge stvari. Stvari koje su vam važne u životu izmiču vam jedna po jedna kroz prste, kao zupci češlja kad otpadaju. A ono što zauzvrat dobijate sve su beznačajne stvari, puka imitacija. Telesne sposobnosti, nada, snovi i ideali, uverenja i smisao, te stvari jedna po jedna, ili pak voljeni ljudi - jedan za drugim - odlaze od vas. Odlaze uz 'zbogom' na rastanku, ili pak jednog dana, bez ikakve najave naprasno iščeznu. A kada ih jednom izgubite, više ih ne možete vratiti. Ni zamenu im ne možete naći. Te svari su veoma mučne. Ponekad toliko da se previjate u mukama."

"Posedovati izuzetne sposobnosti koje su nedovoljne može biti opasnije od toga da ne posedujete nikakve."

Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"

photo credits: Leo Patrizi

"Iz inata, odlučio sam da ubuduće govorim u ženskom rodu. Nije me uopšte bilo sramota. Jednom kada sam sreo Berliniča na ulici, rekao sam mu: Bila sam uvek fascinirana tvojim uspehom u politici, poželela sam čak i da postanem član partije, ali nikako nisam mogla da učinim taj presudni korak. Gledao me je sa očiglednim osećanjem nelagode, pocrveneo je. Ja nisam trepnuo, nastavio sam: Ipak, očekivala sam neki znak sa vaše strane, ali niste me ohrabrili, šteta. Počeo je nešto da muca, kao, jako mu se žuri i nestao je u trenu. Iako nisam imao nikakve zle namere, ovaj susret kao da je bio nagoveštaj Berliničeve skore propasti, pokazivao je njegovu elementarnu nesigurnost. Jednostavno, nije imao odgovor na provokaciju. Možda bi se moglo reći da nije bio siguran u svom rodu, nije bio načisto sa sopstvenom muškošću.
I tako, nastavio sam da zbunjujem ljude na ulici ili bilo kojom drugom prilikom.
Ali nisam imao nameru da se prerušavam u transvestita. Da sam počeo da se oblačim kao žena i da izgledam kao žena, utisak koji bi ostavio govor u ženskom rodu bio bi mnogo slabiji, izazvao bi manji šok, pošto bi ženskim izgledom već najavljivao taj ženski nastup. Ovako, pridje ti neki muškarac ili neka pristojna žena a ti tup - počinješ: Želela bih da vas pomazim..."

A. S. Puškin "Tatjanino pismo Onjeginu"

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l' ću steći,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali ni vi sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi...mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dodjoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je,
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš'o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što mene guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha...

Mirjana Bobić Mojsilović "Majke mi bajka"

 photo: Carolinexpaige

"Knjige, drage knjige. Složene po temama, po epohama, po žanrovima, naslagane pored mog kreveta, bez reda, u svakom kutku mog prostora bile su knjige. Šarene, crvene, u kožnom povezu, kompleti, mekih korica, otvorene, raskupusane, sa obeleživačima stranica i bez njih, knjige koje su služile i kao stalci za lampe i čajni stočići, knjige koje sam čitala, podvlačila, ostavljala i one kojima sam se vraćala, knjige koje sam volela, lude, melanholične, nestvarne i tužne, i koje sam pozajmljivala i one koje sam čuvala kao najveće blago, knjige, drage knjige koje su mom životu dale okvir, smisao, radost, teme, snagu i tanane odgovore, knjige, knjige koje su me dizale i spuštale, koje su uvek bile moji najveći prijatelji, moja najbolja, najesencijalnija zabava.Koje su mi toliko puta bile zamena za društvo mojih drugarica koje su radile, ili dojile, ili putovale, dok sam ja vapila za prijateljima. Knjige koje su mi bile zamena za psihoanalitičara, zamena za ljubavnika, moj vrhunski provod i izvanredno društvo, knjige koje su me sprečavale da ceo moj život rpetvorim u užasan jauk "Nikada nisam bila voljena!" ili "Nikom ništa nikada nisam stvarno značila!""

Mirjana Bobić Mojsilović "Majke mi bajka"

foto: Snježana Josipović

"Žene uvek misle da je stvar u njima, da nešto sa njima nije u redu, da one treba da se menjaju, da se prilagode, da se napnu, da bi stvari ponovo štimale. Da treba da slabe, ofarbaju kosu, urade nešto sa svojim licem, da naprave neki skandal, da svog muškarca učine ljubomornim kako bi mu ponovo privukle pažnju."

"Dosada, višak slobodnog vremena, ili slobodno vreme koje nije koncipirano kao stvaranje, kao druženje ili bavljenje sobom, idealno je polje za razvoj nesrećnih misli, od lakomislenosti do patološke ljubomore, od samozavaravanja do superkritičnosti prema drugima. Takodje, idealno je za depresiju."

Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"

 art credits: Cutteroz

"Samo prost svet ne može da živi bez politike. Ne može bez stalne svadje."

"Ako neko stupi u pesnika nekog stan, neka zna da nameštaj ima nadmoć."

"Najveći problem svakog čoveka je njegova nepostojanost, njegova nedoslednost, nesposobnost da se u nečemu istraje. Otud ta stalna kuknjava, griža savesti."

"Plavi koverat je ukazivao na neku neminovnost, na nešto gde lični stav ili lična odluka ne predstavljaju bog zna šta."

"Ali svežina mladosti, zapravo sama mladost... Ah, to je sve! Neprolazna mladost na kauču u decembarsko nedeljno popodne. Rodili smo se samo zbog tog časa."

"Zverao bih okolo, posmatrao bih profile, profili su mi oduvek bili interesantniji od anfasa, profil mnogo više govori o čoveku. Nosevi! Čovek je nos, svaki čovek se pretvara u svoj nos, ta linija nosa je zadivljujuća. Čovečanstvo je kolekcija noseva! Kolekcija ili korekcija? Neshvatljivo mi je da neko operiše sopstveni nos. Operisati psihološki profil? Izgleda da sve više ljudi pribegava toj estetskoj operaciji, iako to nema veze sa estetikom."

"Greška je pobuna, subverzivna delatnost, najintimnija, najličnija stvar: grešiti spram samog sebe, stalno se samodestruirati. Bez toga nema užitka, nema postojanja."

"Treba pomoći ljudima da ostvare svoje želje, svoje snove, zašto da ne, da uživaju, pa bilo kakvi da su, dobri ili zli, pošteni ili pokvareni. Opšti društveni uspeh je sudbina svih, svi na neki način učestvuju u tom svetskom procesu afirmacije, tom velikom "DA" životu i postojanju. Dakle, slava ti nikad ne gine, makar da niko neće nikad čuti za tebe. Iako, ime je važno, treba prihvatiti ime drugog čoveka i podržati ga, sakriti se iza njega i uzvisiti ga."

Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"

 photo credits: William Cordero

"U početku mi niko nije verovao, mislili su da se izmotavam, ali malo pomalo ljudi su počeli da me gledaju sumnjičavo, i zaobilaze u širokom luku. U stvari, ludilo je bila moja poslednja ideja. Išao sam ulicom i lajao, razgovarao sam sam sa sobom, pretvarao sam se u životinju. Tzv. unutrašnji monolog se ospoljio, izašao je na ulicu, prikazivao se. Iako je to besmislica: monolog može biti samo spoljašnji, a nikako unutrašnji, kada je unutrašnjost u pitanju, uvek se radi o dijalogu. Unutra su uvek bar dvojica, onaj koji nagovara i onaj koji odgovara. Ako pak šetam ulicom i govorim naglas, a u blizini nema nikoga da to čuje, pa i da eventualno odgovori, to je onda zbilja monolog, ali spoljašnji monolog. Monodrama. Nema ludila bez javnosti."

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

- Mi imamo poslovicu: "Everybody has his skeleton in the closet." To je rekao Lord Bajron kada je shvatio da je u sebi ugušio homoseksualca.
- Jadničak.
- Jadničak? - I Huli podiže obrve. - Ništa ti ne razumeš. On je celog života tog homoseksualca u sebi kinjio i mučio, a zadavio ga je pred samu smrt, kad je shvatio da će i sam da otegne papke. A sve njegove pesme i poeme, napisao je u stvari, taj homoseksualac.

*

"Svi neprestano raspravljaju o progresu. A u čemu se on sastoji? U tome što najstariji zanati urastaju u elektronski interfejs, i to ti je sve. Prirodu onoga što se dešava progres ne menja."

*

 "Kada u skupom butiku ugledam devojku sa kavaljerom koji joj kupuje broš u vrednosti omanjeg aviona, svaki put se iznova uverim da ljudske ženke stvaraju iluzije nimalo lošije nego mi. A možda čak i bolje. Pa treba umeti mašinu od mesa, stvorenu za razmnožavanje, predstaviti kao divan prolećni cvetak, dostojan rama od dragog kamenja i održavati tu iluziju ne nekoliko minuta, kao mi, već godinama, decenijama."

"Žena je - miroljubivo biće i omadjijava samo svog sopstvenog mužjaka, ne dirajući ni ptičice ni zverčice. Pošto to radi u ime višeg biološkog cilja, to jest, ličnog preživljavanja, obmana je oprostiva."

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

image: childrensillustrator

- A šta je onda književnost?
- Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs.
- Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno. Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige.
- Kako to misliš?
- Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao.
- Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično.
- Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije...
- Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu. Ako primaš kulturne i umne ljude - i ti ćeš uz njih postati pametniji. Ako budeš vozio budale - i sam ćeš postati budala. Zadovoljavati se detektivskim romanima - to je... to je kao voziti polupismenu prostitutku radi felacija.

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

image: miedziana

"Mozak je jedan od pojmova koji postoje u umu. Ljudi uopšte ne znaju šta je um, umesto toga izučavaju čas mozak, čas psihu, čas Frojdova ljubavna pisma Ajnštajnu. A naučnici najozbiljnije misle da um nastaje zbog toga što se u mozgu odvijaju hemijski i električni procesi. To ti je isto kao kada bismo televizor smatrali uzrokom nemog filma koji se na njemu prikazuje."

Mirjana Bobić Mojsilović "Majke mi bajka"

 art credits: Atra Virago

"Nedelja od posle ručka pa na dalje, čista je katastrofa. Depresija. Čekanje.Izgubljeno vreme. Tišina i sporost. Varenje. Sumrak, teži nego bilo koji drugi. Žene peglaju nedeljom, zar ne? Ili farbaju kosu. Muškarci spavaju ili gledaju sportske kanale. Mnoge kuvaju za dane koji dolaze."

"Odjednom, osećala sam se kao da sam ja u trećoj klasi "Titanika" koji tone, a on, na čamcu za spasavanje, sa sve muzičkim triom koji se takodje spasao i koji im, njima, svim tim srećnicima svira, dok mi tonemo, dok voda neumoljivo plavi naše kabine u koje smo, iza zaključanih rešetki, sterani kao životinje. Čovek u takvom trenutku koristi prezir kad nema šta da kaže, verovatno pokušava da ismeje tu scenu, da bude ciničan, da bagateliše sve što zna, da se, smejući se nedostižnom, u stvari smeje sam sebi."

Džon Fante "Bratstvo loze"

Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"

"Urednost je samo neka vrsta siromaštva, i fizičkog i mentalnog. Ali svakako treba se osloboditi znanja, te kuge, pre svega. Moj problem je bio i u tome što nisam imao prirodnih neprijatelja. S druge strane, verovao sam u magiju, bio sam ubedjen da se svi ljudi nesvesno bave crnom magijom i to je bio izvor moje stalne strepnje i nesigurnosti u ljudskom društvu. Smatrao sam da na nivou svesti svi ljudi znaju da treba činiti dobro, medjutim, duboko zatomljeni divljak u svakom pojedincu, u drugome naslućuje samo neprijatelja i konkurenta kome treba što pre smrsiti konce."

Žak Prever "Takva sam, kakva sam"

Takva sam kakva sam.
Bas takva sam stvorena.
Kad imam zelju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Sto nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Bas takva sam stvorena.
Pa sta sad hocete?!
Sta hocete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se nista ne moze izmeniti.
Potpetica mi je suvise visoka,
Struk mi je suvise vitak,
A grudi suvise cvrste.
I koluti pod ocima suvise modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I sta se to vas tice?!
Ono sto mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca sto se medju sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zasto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I nista se tu ne moze izmeniti!

Lajoš Kesegi "Esejistička srča"

Ima u meni bunar iz kojega zahvatam. Nije moj, samo ga je meni neko poverio. Katkada je suv, katkada neiscrpan. Ne mogu zadržati nijednu njegovu kapljicu. U ovom bunaru svetluca voda života.
Saslušaću te, ali će biti i onoga što neću dobro primiti. Možda zato što mi nedostaje, ili imam obilnije. Dovoljno je ako sebe prihvatiš. Tako ćemo imati zajedničko ishodište. Svako ima svoju nemoć koja se ne može poreći. Možeš potpuno postojati: ako nema poricanja, ako na sve možeš reći da.

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

photo: Frida-vl

"Ne mogu da kažem da je ona bila naročito lepa. Kad bih je ugledao posle dugog rastanka, uvek bih se zaprepastio kako je to malo, suvonjavo biće sa zlim očima za mene moglo da predstavlja sve - ljubav, život, smrt, spasenje duše. Ali bilo je dovoljno da ona uhvati moj pogled i sve se menjalo. Najpre bi se u njenim zelenim očima pojavilo nešto nalik na strah i sumnju u to da je voljena. To, da ne postoji nijedan razlog da je volim, bilo je u tom trenutku očigledno, i svaki put bih osetio talas sažaljenja, koji bi prešao u nežnost. A ona je ta osećanja upijala kao sundjer vino, i istog časa u njoj se rascvetavala bolna lepota od koje se gubi razum. Trenutak pre toga, nisam mogao da razumem kako je mogla da me zanese ta, u suštini, nimalo lepa žena, a posle njega - nisam mogao da razumem kako je bilo moguće da makar i na trenutak posumnjam u čarobnu snagu njenog lika."

O Dušku Trifunoviću, Časna dokolica (Stilos, Novi Sad, 2006)

napisao: Marko Krstić

... A pred tobom stoji život celi...
Znam, prva asocijacija je ‘’Bijelo dugme’’. Ali ničega ne bi bilo, ni koncerata, ni miliona prodatih ploča,
ni nesrazmerne euforije od Jadrana do Triglava, ni devojaka koje su u histeriji padale u nesvest, i ko zna čega sve, da nije bilo jednog čoveka.
Duška Trifunovića (1933-2006).
Čini mi se da je svaka generacija poznavala Duška Trifunovića na sopstveni način.
Moja generacija je Duška upoznala preko Muzičkog tobogana, znate onu emisiju što je išla nedeljom ujutru
(sećate se songa koji peva Minja Subota - ‘’Sunce leti po krovu kroz Pariz, London i Beč, imamo gosta poetu i dajemo mu reč’’. A onda izađe Duško...).
Starije generacije se sećaju Duška Trifunovića i njegovih čuvenih čitanja po domovima kulture, šezdesetih godina s Matijom Bećkovićem,
a kasnije s Mikom Antićem na putešestvijima po Vojvodini.
Ja sam o tome samo čitao, ali zamišljam ‘’Fani’’ i ‘’Veru Pavladoljsku’’ kako zajedno crvene.
Ova knjiga je novo upoznavanje. Ja nisam znao za ovakvog Duška Trifunovića. Za mene je Duško bio pesnik za decu i to je sve. Ali to nije sve.
Tih šezdesetih dominirali su Branko Miljković, Vasko Popa, Žika Pavlović, da ne teram dalje, postideću neke današnje stvaraoce (pa jeste!). Te 1958. godine izdate su dve zbirke koje su označile početak dve pesničke figure koje su kasnije postale "opšte nacionalno dobro’’. Slovenske elegije Ljubomira Simovića i Zlatni kuršum Duška Trifunovića.
Duško je pisao teške pesme na jednostavan način. On je možda, jedini pesnik koji je insistirao na samoukosti.
Poznat je njegov manifest’’bukvalizma’’ ...Kad ja kažem: OTKAKO JE BOG POSTOJAO JA POSTOJIM, onda je to bukvalno tako sve dok ne proradi
tvoja asocijacija, koja je tvoj ključ, a ti njen katanac. Bukvalno tako...
Tako je govorio Duško. Kritičarima, pre svega.
Duško je unlimited. Neograničiv. Ne znam, izgleda da nešto ima u tom sarajevskom-baščaršijskom etru. Neke memljive melanholije, šta ja znam.
Vreme. Vremenost. Prolaznost u vremenu. Mi u vremenu. Život u vremenu. O tome je Duško Trifunović pevao, onako s moje strane.
O vremenu kad se ljubi, grli, uzdiše, suzi, tuguje, kad se razbija čaša posle dobre pesme i kad se umire stotinjak puta na dan.
I zato će Duško uvek ostati ‘’naš‘’ Duško, jer je on pesnik iz komšiluka. Komšija koji progovori koju o životu, onako uz kaficu,
a da ti kafica ne presedne.
A to što ga neki ne priznaju, nije me briga. Kao što ni Duška nije bilo.
Uz ‘’Časnu dokolicu’’ upoznao sam još jednog Duška. Ali opet, voleo bih da zadržim, negde u zenici, i Duška Trifunovića iz ‘’Tobogana’’.
Biće i to neka tajna veza.
...Pamtite me po pesmama mojim..."

Mika Oklopdžić

"Nije to nostalgija... Više kao osećaj da ima šanse. Možda taj grad i nije umro do kraja."

"Žao mi je što se Srbija odrekla svojih olako, preko noći. I mene su dobili na poklon pa su me abortirali kao krvavo kopile. Francuz nam piše istoriju pod lipom; Englez pod jasenom; a Austrijanac pod Pančićevom omorikom. Čarls Simić, naravno, piše o čudesnoj Džordžiji. Oftalmološka slabost: vidimo na sredinu, nikako blizu i nikako daleko. "

"Gi de Mopasan je imao običaj da stavi mladoga Flobera ispred hrastovog stabla i kaže: „Opisuj ga... vratiću se za nekoliko sati.” Evo, ja se vraćam posle tih nekoliko sati. Kod Srba se sati mere godinama i vekovima. Sve između je vrlo kratko i nije vredno opisivanja. To su Turci znali. Naučili su nas da živimo između dva sevdaha."

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

 photo: Koksuel

"Pokazalo se da ljubav nije ono što se o njoj piše. Videla sam sve njegove grozne osobine, ali one su u mojim očima, ma kako to bilo čudno, samo povećavale njegovu privlačnost. Moj razum se pomirio čak i sa njegovim užasnim političkim pogledima i počeo u njima da nalazi i nekakvu neobuzdanu severnjačku samobitnost. U ljubavi apsolutno nije bilo smisla. Ali je zato ona davala smisao svemu ostalom. Ona je moje srce učinila lakim i praznim, poput balona. Nije mi bilo jasno šta mi se dogadja. Ali ne znam što sam oglupavela - naprosto u onome što se dešavalo nije se imalo šta razumeti.
Lično, ja se ne usudjujem da kažem šta je ljubav - verovatno se ona i Bog mogu definisati jedino prema apofazi, kroz ono što nisu. Ali apofaza je takodje pogrešna, zato što su oni sve. A pisci koji pišu o ljubavi su bitange, a prvi medju njima je Lav Tolstoj sa batinom Krojcerove sonate u rukama."

"Ljubav ne preobražava. Ona naprosto skida maske."

"Nije dolazio dva dana. Izludela sam od brige i neizvesnosti. Ali kad je ušao ne rekoh mu ni reči prekora. Osmeh na njegovom licu bio je dovoljna nagrada za svu moju sekiraciju. U pravu je Čehov: ženska duša je po svojoj prirodi prazan sud koji ispunjavaju tuga i radosti voljenog. "

Salman Ruždi "Tlo pod njenim nogama"

Kate Moss

"Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je živela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuće da kada ih je, po padu Troje, prinela mužu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlučna ruka je ispustila mač. Ovo je žena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zašto nisi, da jesi, možda bi, ma sigurno bi, preživela.

Ovo su grudi žene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udišem njihov oštar miris, njihovu zrelost. Stavljam svoj ud medju njih i osećam dodir njihove punoće."

Bela Hamvaš "Dvadeset četvrto pismo"

art credits: Utopic Man

Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim. I kao što sam se ja ovde u svom životu ovenčanom hmeljkom i bršljanom mogao da ostvarim, možda je meni uspelo, možda jedan jedini put; nikada drugome nije uspelo, neće ni uspeti. Iz sebe sama živeo sam ženu, prijatelja, zajednicu, istinski narod, iz veselosti, iz jednostavnosti. Ja ih čuvam, da, bogove, ja sam ih doveo ovamo, i ja sam ih naselio na ovu zemlju. Bogove dovode mislioci i pesnici i proroci i kraljevi, sinovi Visina koji su i sami bogovi. Kavim je životom živeo narod vidi se po tome kakve je proroke imao, ko su bili u njegovim očima veliki, najveći.

Najveći? Kod nas je umesto bogova doneo menicu, banku, konjske trke i kasinu. Ali onome što sam ja načinio, neće biti produžetka. Isto onako neće kao što o tome niko ništa ne zna. A i kada bi znali, šta bi od toga razumeli? Ja sam osamljena luda, ovde među brdima, gorim na vatri svoje specifične megalomanije. Oholost je kako govorim? Onima koji su samo ljudi, sklon sam da najviše oprostim. Što mi je neko bliži, sve manje, sebi ništa.

Nisam mogao da izdržim bez "ti" tamo dole, tamo u bezdomovinskoj slaganoj domovini, u narodu nakićenom u narod, u bezljubavi i bezprijateljstvu, i došao sam ovamo sa svojom bezdomnom "ti" žeđi, i sagradio sam novi svet. Ne mogu da živim u osami, zato sam morao da napustim svet gde je svako samo "ja".

Možda ćeš još razumeti.

Filip Rot "Životinja na izdisaju"

"U životu u zemlji kao što je naša, čiji glavni dokumenti redom govore o emancipaciji, koji su usmereni na garantovanje individualne slobode, u životu u slobodnom sistemu koji je u osnovi ravnodušan prema ponašanju čoveka sve dok je to ponašanje zakonito, beda koja vas zahvati nastaje vašim ličnim izborom. Druga bi stvar bila da živimo u Evropi pod okupacijom nacista ili u Evropi pod vlašću komunista ili u Mao Ce Tungovoj Kini. Tamo mogu da vam napakuju bedu; ne morate da napravite nijedan pogrešan korak pa da poželite da više nikad ne ustanete. Ali ovde, u zemlji slobodnoj od totalitarizma, čovek kao ti mora sam sebi da natovari bedu na vrat."

Filip Rot "Životinja na izdisaju"

"Onaj ko je slobodan on može da bude lud, glup, odvratan, ali nije smešan. On poseduje dimenziju kao biće."
"Možda sada kada se primičem smrti potajno čeznem da ne budem slobodan."

Filip Rot "Životinja na izdisaju"

art credits: Agent-86

"Uznemiren sam ukoliko je svaki dan ne čujem preko telefona, zatim sam uznemiren posle razgovora. Žene koje su u prošlosti zahtevale redovne telefonske razgovore odmah bi ih se otarasio - a sada sam ja od nje tražio to: svakodnevno fiksanje telefonom."

"Uđete u autobus. I odmah vidite tako dražesno stvorenje da se svi plaše da sednu do nje. Sedište do najlepše devojke na svetu - i prazno. I zauzmete ga."

"Naći će je neki mladić i odvešće je. Vidim ga. Poznajem ga. Znam na šta je spreman zato što je on ja u dvadesetpetoj godini, i još bez žene i deteta. Vidim ga kako je posmatra dok prelazi trg - gazi trg u Linkolnovom centru.
...
Otkud znam da će je odvesti neki mladić? Otuda što sam nekada bio mladić koji bi to učinio."