"A zapravo možda i ne treba da se sretnu. Gledajući u tavanicu Tengo se zapita: zar nije možda bilo bolje da je do kraja svako od njih ostao da ide svojim putem, čuvajući maštariju o ponovnom susretu u svojim grudima? Na taj način mogli su doveka da žive sa nadom u sebi. Ta nada je slabašan, ali važan žar koji im greje srž tela. Plamičak koji nežno obujmiš dlanom i zaštitiš ga od vetra. Jer, ako u njega dune vihor stvarnosti, lako se može ugasiti."
"Profesorka je pričala o Aomame. Druga deca su je uglavnom ignorisala. Ona je bila autsajder, neko ko maše čudnim pravilima i svima je na smetnji. Takvo je bilo opšte mišljenje u odeljenju. Aomame se od toga štitila tako što je, kad god je to bilo moguće, bila manja od makovog zrna, i skoro da se pretvorila u duha. Imala je jaku volju kada bi nešto rešila, mišljenje nije menjala. Bila je izuzetno bistra. Imala je izvanrednu spospobnost razumevanja i volju da uči. Ali, sebe je strogo kontrolisala i sputavala da to ne bi izašlo na površinu. To - da se ne ističe, bio je verovatno samo jedan od mehanizama da sebe zaštiti. Da je bila smeštena u neku običnu sredinu, verovatno bi postala divan učenik."
"Vrata Erikine sobe nemaju brave, a nijedno dete nema tajni."
"Sunce mami da se čovek skine pred drugima."
"Ona je tabu sama za sebe."
"Mnoge mlade ljude još uvek, kao u stara vremena, nešto tera ka umetnosti, većinu njih tuda teraju njihovi roditelji, jer se ti roditelji nimalo ne razumeju u umetnost, znaju taman toliko da je ima. I zbog toga se toliko raduju!"
"Kritike ona ne mora da se boji, glavno je da nešto zazvuči, jer je to znak da se dete preko tonske lestvice uspelo u više sfere a telo ostalo dole kao mrtva ljuska."
"...Pri tom, sva umetnost neće moći da je uteši, mada se o umetnosti svašta priča, pre svega da je utešiteljka. Ponekad, doduše, ona tek donosi patnju."
"Iz opštih umetničkih i pojedinačnih ljudskih razmatranja Erika izvlači koren: nikada se ona ne bi mogla potčiniti nekom muškarcu kao što se toliko godina potčinjavala majci. Majka je protiv Erikine eventualne udaje, zato što se moja kći nigde ne bi mogla svrstati i nikada potčiniti. Ona je naprosto takva. Erika ne treba da odabere životnog saputnika, jer je nesavitljiva. A nije više ni mladica. Ako niko ne može da popusti, brak se loše završava. Bolje da ostaneš ti sama, kaže majka Eriki. Na kraju krajeva, majka je Eriku načinila onim što je sada. Zar još niste udati, gospodjice Erika, pita mlekadžijka, a pita i kasapin. Znate kako je, meni se niko ne dopadne, odgovara Erika."
"Vreme prolazi, i mi prolazimo u njemu. One su zajedno zatvorene pod staklenim zvonom za sir, Erika, njene nežne zaštitne čaure, njena mama. Zvono se može podići samo ako neko spolja uhvati staklenu dršku i povuče je naviše. Erika je insekt u ćilibaru, bezvremen, bez starosti. Erika nema istoriju i ne priredjuje istorije."
"Jedan moj poznanik je govorio da zlo u našem životu može da se pobedi jedino novcem. To je zanimljivo zapažanje, treba govoriti ne o pobedi nad zlom, već o mogućnosti otkupa od njega."
"U Moskvi se grade oblakoderi, jedu se tone sušija i ispostavljaju računi u kojima se potraživanja izražavaju u milijardama.Ali taj bum ima malo veze sa ekonomijom. Naprosto, ovamo se iz cele Rusije sliva novac, i on malkice natapa ovdašnji život pre nego što ode u hiperprostor of-šora. Sećam se, govorila si da je osnovna protivrečnost savremene epohe - protivrečnost izmedju novca i krvi."
"Znaš u čemu je potajni užas ovdašnjih života? Kada kupuješ sebi bluzu ili kola, ili bilo šta drugo, u tvojoj glavi već se nalazi predstava mesta na koje ćeš otići u toj bluzi ili u tim kolima, koje ti je nametnula reklama. Ali takvog mesta nema nigde, osim u reklamnom spotu, i tu crnu rupu u realnosti, oplakuju svi ozbiljni filozofi Zapada. Kroz radost šopinga nazire se nepodnošljiva svest o tome da je ceo naš svet - ogromna prodavnica skijaške opreme koja se nalazi usred Sahare: treba kupiti ne samo skije, već i imitator snega."
"Delanje ima granice i to je opravdano, što se ne bi moglo reći i za mišljenje, ono ima smisla samo ako se ide do kraja, inače je ništa. Ipak, možemo misliti bilo šta, ali delanje, tj. nedelanje je najbitnije. Mišljenje u krajnjoj liniji uopšte nije važno. Ono samo razdvaja ljude i to bez stvarnog razloga. Ali šta je tu loše? Takodje ih spaja, ali do kraja uvek ih razdvaja i otudjuje, oni postaju stranci. Svaka rasprava, sukob mišljenja, uvek se završi lajanjem ili kašljanjem. I čemu onda sve te priče. Uvek neko nekog uvredi i onda se stvar rešava na sudu ili na dvoboju. Ili se ne rešava, ostaje mržnja do kraja života koja truje. A to je sve zbog toga što ljudi kada misle, kada iznose svoje mišljenje, nemaju meru, ostraste se, oslepe za sve drugo, u iluziji veruju da su došli do neke istine i nema nazad. Ali svi ljudi koji su opsednuti istinom, ili fascinirani pravednošću, strašni su, treba ih se kloniti."
"Dugo je gledao u rašireni dlan svoje leve ruke. Desetogodišnja devojčica me je uhvatila za ovu ruku i potpuno promenila nešto što je bilo u meni. Kako je tako nešto bilo moguće, nemam suvislo objašnjenje. Ali, nas dvoje smo tada sasvim prirodno razumeli i prihvatili jedno drugo. To je bilo pravo čudo, od početka do kraja. Nešto što se ne dogadja više puta u životu. Ne, nekim ljudima se možda nikad i ne desi.
...
Ona sad ima trideset godina i njena spoljašnjost se možda prilično izmenila. Porasla je, i grudi su joj se verovatno zaoblile, a i frizura joj je, normalno drugačija. Sigurno se sada i šminka... Možda nosi skupocenu i upadljivu odeću. Tengo nikako nije mogao da zamisli Aomame kako odevena u kelvin klajn kostim i u cipelama na visoke štikle žustro hoda ulicama. Ali, to je naravno moguće. Ljudi se razvijaju, a razvoj znači postizanje promena. Čak i kada bi ona sad sedela u ovom baru, on je možda ne bi ni primetio.
...
Za nekoliko desetina sekundi koliko ga je Aomame držala za ruku Tengo je zapazio mnogo toga, i ta slika mu se precizno, kao uz pomoć kamere, urezala u mrežnjaču. Postala je jedna od ključnih slika za njegovo preživljavanje mučnih mladalačkih godina. Taj prizor uvek je bio praćen snažnim osećajem stiska njenih prstiju. Njena desna ruka uvek je bez razlike davala podstrek Tengu koji je odrastao u mukama, boreći se za dah. Sve je u redu, imaš mene, govorila je. Nisi sam."
"Tengo ode do prozora, sasvim malo odškrinu zavesu i pogleda kroz prozor. U pejzažu koji se video s trećeg sprata nije bilo ničeg čudnog. Nije bilo nikakve sumnjive ljudske prilike, niti je bio parkiran neki sumnjivi auto. Tamo se samo prostiralo ono isto neupadljivo naselje i ona ista neupadljiva panorama. Iskrivljena stabla uličnog srvoreda prekrivena sivom prašinom, ulični branici puni udubljenja, nekoliko zardjalih bicikala ostavljenih na ivičnjaku. Naizgled zlovoljan starac šetao je naizgled neinteligentnog psa mešanca. Naizgled neinteligentna žena vozila je ružan mali auto. U vazduhu izmedju ružnih telefonskih stubova zlovoljno su razvučeni električni kablovi. Ti prizori napolju ukazivali su na činjenicu da svet uspostavlja svoj položaj negde izmedju toga da je "jadan" i toga da mu "nedostaje radosti", i da nastaje bezgraničnim nagomilavanjem malih svetova koji poprimaju jedan od ta dva oblika. Ali, nasuprot tome, na ovom svetu neosporno je postojao i predivan prizor Fukaerinih ušiju i vrata.
U čije bi postojanje pre trebalo verovati, nije bilo lako prosuditi."
"Gde ima svetla, mora biti i senke, a gde ima senke, mora biti i svetla. Ne postoji senka bez svetlosti, ni svetlost bez senke. Karl Jung je u nekoj knjizi rekao nešto ovako: isto onoliko koliko smo mi, ljudi, pozitivni, toliko je senka zla. Što se mi više trudimo da budemo savršeni ljudi izuzetne dobrote, to senka sve jasnije pokazuje volju da bude mračna, zla i destruktivna. Kada čovek prevazilazi sebe kako bi postigao potpunost, senka silazi u podzemlje i pretvara se u djavola. Jer u ovom svetu prirode, to da čovek postane biće superiornije nego što jeste, jednak je greh onome da postane inferiornije biće."
"Ti si ovamo dovedena s namerom koja ima oblik, sa odredjenim ciljem. U ovaj svet godine 1Q84. U ma kom obliku se to desilo, ono što je tebe i Tenga ovamo dovelo u vezu nipošto nije proizvod slučajnosti."
"A s kakvom namerom, s kakvim ciljem?"
"To nije na meni da objašnjavam", reče muškarac. "Izvini."
"Zašto ne možete da mi objasnite?"
"To ne znači da ne mogu da ti objasnim.Ali, postoji smisao koji će biti izgubljen istog časa kada bude pretočen u reči."
"Dobro, onda ću vam postaviti drugo pitanje", reče Aomame. "Zbog čega sam to morala da budem baš ja?"
"Izgleda da tebi još nije jasno zbog čega."
Aomame nekoliko puta snažno zamaha glavom. "Nije mi jasno zbog čega. Ni najmanje."
"To je sasvim prosto. Zbog toga što se ti i Tengo uzajamno snažno privlačite."
Aomame je samo dugo ćutala. Osećala je kako joj je čelo orošeno znojem.
"Privlačimo se..." reče ona.
"Uzajamno, veoma snažno."
"Onda hajde da izvedemo sledeće - jednu vrstu razmene. Ako mi sad oduzmeš život, zauzvrat ću ti pomoći da spaseš život Tenga Kavane. Toliko moći je sigurno ostalo u meni."
"Tenga..." reče Aomame. Telo joj je zanemoćalo. "Vi znate za njega?"
"Ja o tebi znam sve. To sam ti i rekao, zar ne? Doduše, to znači da znam gotovo sve."
"Ali, nemoguće je da ste toliko mogli da vidite. Tengovo ime nikada nije istupilo van mog uma."
"Gospodjice Aomame", reče muškarac, a zatim kratko uzdahnu. "Na ovom svetu ne postoje stvari koje nikad ne istupaju van uma. A kako je to slučaj hteo, Tengo Kavana za nas trenutno predstavlja biće od ne malog značaja."
Aomame ostade bez reči.
Muškarac reče: "Tačnije rečeno, nije to baš bio puki slučaj. Nisu se vaše sudbine ovde susrele pukim spletom okolnosti. Vas dvoje ste zakoračili u ovaj svet zato što je tako trebalo da bude. I otkad ste stupili u njega, došlo je do toga da svakome od vas, hteli vi to ili ne, bude dodeljena neka uloga."
"Zakoračili smo u ovaj svet?"
"Da, u ovu godinu 1Q84"
"Godinu 1Q84?" reče Aomame. Lice joj se ponovo jako iskrivi. Zar to nije reč koju sam ja izmislila?
"Jeste. To je reč koju si ti izmislila", reče muškarac kao da joj je pročitao misli. "Ja sam se samo njome poslužio. Na ovom svetu ne postoji ono što nikad ne istupa izvan uma", ponovi vodja mirnim glasom.
"Na ovom svetu ne postoji ni apsolutno dobro, ni apsolutno zlo. Dobro i zlo nisu u mirovanju, niti su učvršćeni, i često menjaju mesta i položaje. Jedno dobro već u sledećem trenutku može da se prometne u zlo, i obrnuto. Ono što je Dostojevski opisao u "Braći Karamazov" jeste stanje stvari u takvom svetu. Ono što je ključno jeste održavanje ravnoteže izmedju dobra i zla koji se smenjuju. Kad jedno od njih prevagne, održavanje stvarnog morala postaje teško. Tako je... Ravnoteža je vrlina sama po sebi."
"Tvojoj prijateljici sam naneo zlo", reče muškarac.
"Mojoj prijateljici?"
"Onoj sa lisicama.. kako se zvaše?"
U Aomame je naprasno zavladao mir. Više se ništa nije sukobljavalo u njoj. Samo je visila teška tišina. "Ajumi Nakano", reče ona.
"Prava nesreća."
"Vi ste to uradili?" reče Aomame hladnim glasom. "Vi ste ubili Ajumi?"
"Ne, nisam. Nisam je ja ubio. Ne znam ja ko je nju ubio. Sve što znam jeste da je tvoja prijateljica policajka zadavljena u nekom hotelu."
"Ali, vi ste rekli: 'Tvojoj prijateljici sam naneo zlo'?"
"To je značilo da to nisam uspeo da sprečim."
"Ono što želim da kažem jeste da ima i toga da je nekad bolje živeti u neznanju. Recimo, tako je i kada je reč o vašoj majci. Povredilo bi vas da saznate istinu. Opet, jednom kad se sazna istina, mora se prihvatiti i odgovornost za nju."
"Istinu prati snažan bol. A većina ljudi uopšte ne želi istinu uz koju ide bol. Ono što je ljudima neophodno jeste lepa i prijatna priča koja će im omogućiti da sopstveno biće dožive makar malo smislenim. Većina ljudi poriče sliku sebe kao nemoćnog i sićušnog, i time što je izbacuje iz glave jedva uspeva da sačuva razum."
